У завршници предизборне кампање за други круг председничких избора објављен је видео у коме невелика колона аутомобила (са регистрационим таблицама из Гусиња) језди кроз црногорске варошице.
Из аутомобила одјекује заглушујућа бука од „борбених песама“ и узвика подршке Милу Ђукановићу. Једни за другима, урлици подршке пристижу из гласова десетина младих људи, који у рукама истуреним кроз отворене прозоре држе албанске и великоалбанске заставе, као и срамне терористичке барјаке злочиначке „Ослободилачке војске Косова“.
На понос и дику „мултиетничке Црне Горе“ и „зеленашко-комитског фолклора“ кроатомонтенегринских „присташа“ Демократске партије социјалиста и њиховог лидера, који безмало пола века столује над Црногорцима, Мило Ђукановић посегао је за подршком последњег отпада људске цивилизације – терористима УЧК.
Нису они једини, који су остали уз свог „прешједника“. На диктаторову последњу предизборну конвенцију у дворану „Морача“ у Подгорици, похитали су Ненад Чанак, његов стари саборац и кроатовојвођанер, затим „политичка наложница“ великоалбанског, марксистичко-шовинистичког псеудопремијера Привремених институција из Приштине, Аљбина Куртија, несрећна Рада Трајковић.
Путем видео-линка, сам Аљбин Курти пружио је срцепарајућу „потпору“ свом старијем сабрату у мисији уништавања српског националног идентитета на Балкану.
Осим њих, подршку су упутили и ветеранка србомржње, Соња Бисерко, бошњачки члан Председништва БиХ, Денис Бећировић, као и низ квазиинтелектуалаца и срамоте писане и изговорене речи и дела, попут Богдана Тањевића, Вељка Булајића и других. Њима ће се придружити и четрдесетак процената слуђеног, доктринираног, плаћеног и уплашеног бирачког тела у Црној Гори, које углавном долази из редова бошњачке, албанске и хрватске заједнице. И то је то! Нема више!
Мило је своју последњу подршку затражио и добио од идеолошко-меритократског квазисеркла последњих људи, који више нису релевантни ни у Бриселу, а још мање у Вашингтону.
Једна бриљантна политичка каријера биће урушена на несвакидашње гротескан начин. Завршиће се у брлогу великоалбанског тероризма, неоусташке политичке мисли засноване на идеји о „историјском и државном праву“ хрватске нације и њене „Црвене Хрватске са Цетиња“, те у „наручју вечитог страха“ од прогона свих светских полиција и правосудних органа, због Милове тродеценијске „кокетне релације“ са „планетарним токовима криминала“, који су уназадили „независну, суверену и мултиетничку Црну Гору“. Многи су истицали Милове полувековне победе на разним референдумима и изборима.
Зар заплена брода у Хамбургу, који са црногорском заставом превози тоне наркотика проистеклих из „делатности“ јужноамеричких наркобарона, представља победу једног европског државника? Колико би европских политичара, па и азијских диктатора могло да се „похвали“ таквом једном победом?!
И тим баронима Мило је одавно додијао. Још више престоницама са политичког Запада са својом бесмисленом реториком о „опасности од Србије и њеног председника“. Тај недостојни „цетињски књаз“ заложио је последње дане своје политичке каријере у „регионални савез против Србије и њеног председника“, који су му постали опсесија. Некад бритак политички ум, сада се није ни упитао, ко би те „реторичке бесмислице уопште могао и да купи“?
Осим полудементног и ментално располућеног распопа Мираша Дедеића, заправо нико више! Изгледа да хазардерски ум првог „хрватског председника Црне Горе“ није више имао нових идеја.
Од звезде Антибирократске револуције из 1988. године; „освајача Дубровника“ из 1991. године, „сабље“ српског Отаџбинског рата из последње деценије прошлог столећа; заточника заједничке државе Србије и Црне Горе; чувара Српске Православне Цркве; „бритве демократске Црне Горе“; борца против Слободана Милошевића; креатора црногорске независности и неког новог антисрпског идентитета ове српске државе; референдумског лопова из 2006. године; пријатеља Путина и руских тајкуна из 2005. и 2006. године (којима је у бесцење препустио гиганте црногорске привреде); европејца и „НАТО-јуришника“ из друге деценије овог века; трговца државом и земљом, који је Кинезима умало препустио највећу луку у Црној Гори (што му је вероватно политички и пресудило код колективног Запада), на свом сулудом идеолошком и политичком путу, Мило је стигао до загрижене смесе правашко-штедимлијске и милатовићко-комунистичке утопије о Црној Гори, као регији „Црвене Хрватске“, која би требало да буде део „великоалбанске политичке заједнице од Вардара до Боке“.
Све је то доказ да овај робустни политичар „болује“ од страховите „духовне и душевне празнине“. Утеху за своје личне страхове и пожуде тражио је у свим политичким изразима и оквирима, који би му омогућили опстанак на „украденом књажевском трону“. Зато је деценијама „грлио“ све идеологије и идентитете, са сазнањем да сопствене није у стању да „сагради“. Празнина га је на крају и одвела у „хладна недра усташко-балистичке уније“ устројене против српске државе и српског националног идентитета. А одатле повратка нема.
То је и разлог, због ког овај опортуниста и хазардер није био у стању да сагледа да му је верно остало свега осам општина у Црној Гори: Плав, Гусиње, Рожаје, Улцињ, Петњица, Тузи, Бар и Цетиње. На овом списку, бар пет општина негује и сецесионистичке сентименте у свом политичком дискурсу.
Из свега реченог, видимо да је Мило страховито потценио народ Црне Горе, па чак и оне који не желе заједничку државу са Србијом, те себе не идентификују, као заједницу „изнедрену“ из српског етничког стабла.
То што неко не жели да се идентификује, као припадник српског националног идентитета, не значи да истовремено жели социјалну беду, криминализоване креатуре од кроатоалбанског профила новоцрногорске антисрпске будућности. Мило је Црној Гори обећавао да ће постати „Монако нове средоземне ривијере“, а донео јој је колективну духовну болест опасне идентитетске располућености, достојну какве модерне Помпеје.
Уз „пропаст Помпеје“, Мило је Црној Гори уделио беду, криминал и руину од државе. Он је црногорска Јелена Тројанска, али идентитет фриволне жене, можда је и једина улога, која је најбоље пристајала овој „рити од негдашње бритве“. Што би Херцеговци казали – налет га било!
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
