Почетна > Блог
Блог Србија

Огњен Карановић: Олуја која не пролази

„Наша Олуја никада не престаје…!“
Фото: Градске инфо

Након две и по деценије од завршетка етноцидне војне операције хрватских оружаних снага против Републике Српске Крајине и српског етницитета на датим просторима, поменута „крилатица“ један је од највидљивијих знамења у тзв. „уличној уметности“, односно у оквирима натписа и „мурала“ на стамбеним и јавним објектима многих градских и сеоских насеља у Републици Хрватској.

Такође, „Олуја“ представља свакодневну и неизбежну тему готово свих штампаних и електронских медија у Хрватској, посебно телевизијских и то оних који се емитују на фреквенцијама националног или јавносервисног статуса.

Просветно-културна политика и колективно васпитање омладине, у потпуности су прожети начелима схватања националне интелигенције да су се оружане акције „Бљесак“ и „Олуја“, као и целокупан ангажман хрватских политичких и војних елита у Ратовима из деведесетих година, али и у Другом светском рату, отелотворили у постамент афирмације хрватског духовног и идентитетског карактера.

Успомене на тзв. „Домовински рат“ још увек су веома изражене у колективној свести хрватског народа.

Успомене на тзв. „Домовински рат“, као и на ратовање усташке Независне Државе Хрватске у савезу са осовинским силама у Другом светском рату, још увек су веома изражене у колективној свести хрватског народа.

На поменуте начине, рат је постао централна тема интересовања јавности у Хрватској, али и посебан сегмент, односно „потпорни стуб“ хрватског националног идентитета.

Наведени сегмент датог идентитета умногоме је допринео формирању опште прихваћеног и преовлађујућег наратива (чак и у међународним размерама) да је Хрватска из наведених ратова изашла истовремено „и као жртва, и као победник“.

Жалосну стварност представља чињеница да је готово немогуће духовно интервенисати у циљу измене структуре, на тај начин створеног наратива заснованог на синкрецији улоге Жртве и Победника у менталном и карактерном профилу једног национа.

Разуме се, уколико је таква интервенција уопште и потребна, односно уколико се наведени наратив заснива на потпуно искривљеним историјским и социолошким чињеницама или, једноставно, на голим лажима и незапамћеним злочинима.

У менталном склопу хрватског етничког колективитета, историјат војних акција хрватских оружаних снага из 1995. године, познатих под „кодним“ именом „Олуја“, одавно је превазишао снагу духовне надградње којима је „оплемењен“ идентитетски профил поменутог националног корпуса, да би се свеобухватним методама општедруштвене политике индоктринације, трансформисао у својеврсну легенду о „грандиозној победи хиљадугодишњег сна“ свих Хрвата у борби за право на националну слободу и државну независност.

Шта је условило овај наратив?

У вековима генезе хрватског националног идентитета (од средине XIX до првих деценија XX столећа), хрватске политичке елите и интелигенција, готово унисоно (употребом различитих метода), „српско питање“ (питање опстанка или положаја српског народа) на просторима тзв. „хрватских земаља“ (према тим схватањима, то су све јужнословенске земље западно од реке Дрине и северно од река Саве и Дунава), представљале су као „реметилачки фактор“ у процесима стварања самосталне и суверене хрватске државе.

Управо дато питање, само применом различитих идеолошких теорија и њихових методологија, наведене елите поставиле су у фундаменталну тачку мобилисања хрватског колективитета у духовно-идентитетском погледу.

Основа за погромску и злочиначку политику.

Такве поставке изградње идентитета постале су основа за погромску и злочиначку политику екстремних, често десничарских елемената на хрватској политичкој сцени, од „старчевићевско-франковачког“ погрома над Србима на прелому XIX и прошлог столећа, преко Павелићевог геноцида у НДХ, па све до Туђмановог етноцида, који је доживео врхунац од 1. маја, преко 4. августа до октобра 1995. године у операцијама „Бљесак“, „Олуја“ и „Јужни потез“, када је са простора РСК и Босанске крајине у Републици Српској протерано 250.000 становника српске националности, док је убијено око 3000 цивила, који су били оба пола и свих старосних група.

Комесаријат за избеглице и миграције континуирано ради како на стамбеном збрињавању тако и економском оснаживању избеглица и интерно расељених лица.

Пошто поменуте елите нису успеле да масовни злочин представе као покретачки фактор у коначном обликовању националног идентитета, који би на описани начин био препознат од стране хрватског колективитета, као „национални идеал или интерес“, а због „дефицита“ у колективној свести о заједничкој „херојској, романтичарској прошлости“ свих слојева хрватског друштва, наративом о операцији Олуја, хрватским политичким и духовним елитама пошло је за руком да идентитетским недореченостима у националној свести хрватског народа, коначно прибаве онај преко потребни „профил победничког менталитата“ у хрватском националном идентитету.

У наведеној тези налазе се и разлози због чега је ово „Олуја која не пролази“.

Једино, творцима поменутог наратива нико није успео да објасни да се „победа“ или „жртва“ у менталитету и идентитету одређене нације никако не гради на трагедији и тузи било које заједнице или било којег човека, као јединке у свету, већ постулате идентитета сопственог народа, његова елита мора да ствара, првенствено на идеалима милосрђа и хуманости свога бића.

 

Претходни ауторски текст Огњена Карановића о Николи Тесли, можете прочитати овде.

 

 

Аутор: Огњен Карановић

 

 

Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.

 

 

Преузмите андроид апликацију.