Иако Новосађани често воле да истичу културу и мирноћу свог града, Нови Сад је средином 18. века био посве другачије место.
Наиме, у то време Нови Сад није био ни близу мирног места за живот. Као и у већини пограничних градова, осим оних који су се населили не би ли отпочели нови живот или развили нови посао, било је и оних који су гледали да профитирају отимајући од других.
Друмски разбојници, хајдуци, скитнице и лопови били су редовна појава у Новом Саду. Неретко се дешавало да овакви ниткови пљачкају путнике по путевима и шумама у околини Новог Сада, али и да упадају у град, где би пустошили домове Новосађана. Што се безбедности тиче, становници Новог Сада су углавном били препуштени сами себи.
Како се безвлашће није могло трпети, представници Новосадског Магистрата су одмах након што је Нови Сад добио статус слободног краљевског града приступили спровођењу неопходних мера зарад повећања безбедности у граду и сузбијању криминала.
Управо у са тим циљем, крајем августа 1748. године, по угледу на друге европске градове, и у Новом Саду је подигнуто прво губилиште са вешалима, те је запослен први џелат.
У историјским документима остало је забележено да је на позицију градског џелата упослен Карло Тишер из Петроварадина. „Средства за рад“, попут ланаца, сечива, конопца и сличних инструмената џелат је сам набављао, а трошкови су му рефундирани из градске касе.
Треба истаћи да је, осим вешања, у Новом Саду смртна казна извршавана на још неколико начина, па је у складу са тим постојао и посебан „ценовник услуга“, на основу којег је џелат примао плату. Тако је накнада џелату за погубљење осуђеника спаљивањем, ломљењем на точку или набијањем на колац износила 24 форинте. Сечење главе, вешање или шибање плаћани су 12 форинти, док је жигосање било најјефтиније и коштало је 6 форинти. Треба истаћи да је џелат имао и фиксну плату од 120 форинти.
Осим што је био задужен за погубљење осуђеника, градски џелат је био задужен и за уклањање мртвих животиња из града и њихово закопавање ван градских зидина.
Иначе, ако сте се питали где се налазило градско губилиште, оно је било отприлике на месту око данашње Темеринске улице, тачније на левој страни Темеринског пута, на једној узвишици у близини капије за улазак у град.
Када већ помињемо капије за улазак у град, требало би и објаснити да је у то доба ужи центар града био опасан зидинама, а да се у град улазило кроз једну од четири капије. На самом крају Темеринског пута налазила се једна капија, друга је била на крају Кисачког пута, трећа на крају Руменачког, а четврта на крају Футошког пута. На овим капијама се контролисао промет робе и људи и наплаћивала трошарина.
Тада је и крајолик Новог Сада био посве другачији. Иза зидина града су се налазили шанчеви напуњени водом, мочваре, пашњаци и шуме.
Но, да се вратимо на причу о Новосадском губилишту. Прва смртна казна на Новосадском губилишту, које је свечано отворено 31. августа 1748. године, извршена је већ 10. септембра исте године.
Осуђеник који је има ту не баш лепу част да буде први погубљен на губилишту био је калфа Глигорије Стојковић, ког је за крађу пријавио трговац Павле Поповић. Стојковић је на суђењу признао још неке крађе, па је за своја недела осуђен на смрт вешањем.
Недуго потом, у истом месецу септембру 1748. године, погубљен је следећи осуђеник, Живко Ненадовић, вишеструки разбојник. Казна је овај пут извршена одсецањем главе, која је потом набијена на колац, док је тело натакнуто на точак.
Извршењу смртних казни су присуствовали свештеник, судије и њихово особље, као и обичан народ. Претходно би судија на губилишту јавно прочитао пресуду, након чега би над осуђеником симболично преломио штап.
Иако је још почетком 19. века било покушаја да се укине смртна казна, она је избрисана из Устава Републике Србије тек 2002. године и замењена казном доживотног затвора или казном од 40 година затвора.
Оваквој одлуци највише је допринела жеља да тадашња Савезна Република Југославија постане чланица Савета Европе, јер је формални услов за чланство у Савету Европе био да држава кандидат не допушта могућност изрицања смртних пресуда.
У Новом Саду се смртна казна задржала до дубоко у двадесети век, а највише смртних пресуда изречено је и извршено за време Другог светског рата, током фашистичке окупације, али и непосредно након ослобођења.
Istorija javnog prevoza u Novom Sadu – kako je sve počelo? (FOTO)
Преузмите андроид апликацију.
