Пре неколико месеци, широм Грузије, „осванули су“ плакати и билборди са натписима: „Грузија – земља мира“ и „Тбилиси – град мира“. Сасвим извесно, истицање описаних пропагандних материјала било је финансирано од стране владајућих политичких структура, предвођених политичком странком Грузијски сан.
Било је то јасно опредељење владе Ираклија Гарабишвилија да званични Тбилиси намерава да задржи своју неутралну позицицију у руско-украјинском рату. Међутим, резултати истраживања јавног мњења показују да око 80 процената становника Грузије негује „евроинтеграциони сентимент“, који је несумњиво злоупотребљен од тренутка када је влада усвојила „предлог закона о страним агентима“.
Наведеним предлогом законског акта било је предвиђено формирање регистра медија и организација цивилног сектора, који у свом раду добијају знатнију „финансијску подршку“ из иностранства. Занимљива је и чињеница да су се владини званичници позвали на Закон о регистрацији страних агената (FARA) у Сједињеним Америчким Државама, који постоји још од 1938. године. Упркос томе, од стране опозиције наведени предлог „грузијског закона“ одмах је оцењен као „руски закон“, односно као „резултат малигног утицаја руског обавештајног апарата у Грузији“.
Предлог закона „уведен је“ у парламентарну процедуру, што је изазвало стравичну политичку кризу у Грузији, која је трајала неколико недеља.
Првобитно, у вези са предлогом закона, избили су физички сукоби, туча у самом парламенту, да би се насиље пренело и на улице Тбилисија и других градова у овој земљи. На хиљаде Грузијаца изашло је на улице у центру Тбилисија да протестују, пошто је парламент у начелу усвојио предлог закона, док су опозиоциони и медији са политичког Запада тврдили да ће овај правни акт „ограничити слободу медија“, те да ће бити употребљен за „гушење невладиних и других организација за заштиту људских права“.
Председница Грузије подржала је демонстранте, као и многи представници САД и Европске уније. За сузбијање демонстрација органи реда користили су водене топове и сузавац, а центром Тбилисија орио се слоган: „Доле руски закон“, што се односило на тврдњу да је предложени закон веома сличан постојећом акту у Русији. После два дана демонстрација, владајућа странка Грузијски сан саопштила је да одустаје од предлога закона, јер је „довео до сукоба у друштву“.
Противдемонстрације присталица овог предлога закона и саме владе у суштини нису успеле, пошто није постигнут довољан степен мотивације за мобилисање критичне масе, која би на улицама грузијског главног града могла да пружи јасну подршку влади Гарабишвилија.
Са друге стране, Гарабишвили је опрезно проценио утицаје сопствених политичких снага у Грузији, те је исправно закључио да су политичке поделе у грузијском друштву знатно комплексније од пуког изјашњавања грађана „за“ или „против“ једног предлога закона.
Узгред, да нагласимо да наведени предлог закона није представљао никакав потенцијални израз „драконске политике једног тоталитарног поретка“, поготово не проруског.
Једноставно, да је усвојен, предлог закона би обавезао невладине организације и медије да добијају мање од 20 процената вредности, пре свега, новчаних средстава из иностранства у односу на њихов укупан годишњи пословни буџет.
На тај начин била би избегнута могућност њиховог уписивања у специјални регистар правних лица чији је рад финансиран из иностранства. Такође, уколико би дата правна лица добијала више средстава из иностранства у односу на прописана ограничења, те организације и медији били би дужни да надлежним државним органима подносе годишњи финансији извештај.
Пропуст у подношењу таквих извештаја био би третиран као прекршај, који би условио изрицање казни за наведена правна лица у износу до 9.500 америчких долара. То би било све. Ниједна одредба датог предлога закона није предвиђала могућност нелегалног утицаја политичких структура у пословну или програмску политику медија у Грузији, нити је датим медијима било забрањено да у знатнијој мери буду финансирани средствима из иностранства.
Међутим, Гарабишвили је добро проценио да би „индукована политичка криза“ нагло условила „увожење неограничене количине букета ружа“ за грузијски народ, те је одустао од овог „законског пројекта“. Био је свестан чињенице да више од 70 процената грађана подржава мирно решење политичких и територијалних спорова са Руском Федерацијом, док сличан проценат тих истих грађана негује изражене антируске сентименте.
Такође, „пред својим политичким искуством“ сагледао је чињеницу да 80 процената Грузијаца тежи евроатланским интеграцијама њихове земље, док преко 50 процената показује симпатије према Украјини у рату Москве и Кијева.
Изнад свега, добро му је позната судбина Мише Сакашвилија, тог „сужња и жртве незајажљивих апетита политичког Запада“ у кавкаском „бедему“ преплитања утицаја Русије и САД у Грузији.
Свестан је да је Путин пре скоро 20 година једино тражио да Кавказ и Украјина (уколико говоримо о европском копну) остану изван граница НАТО, што су САД брутално игнорисале. Сакашвили то није разумео и, управо од стране политичког Запада био је одбачен, онда када је у својој политичкој недораслости постао неупотребљив, па сада „полулуд“ и тешко болестан броји своје последње дане у тмини грузијске затворске болнице. Садашњи грузијски премијер свестан је да се „мирис америчке руже“ убрзо „преобрази у заносни укус халуциногене биљке“.
(крај)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
