Кнез Михаило Обреновић, по много чему био је један од најважнијих владара модерне Србије. За осам година друге владавине (1860-1868), покренуо је значајан број процеса који су Србију померили ка независности.
Његови велики планови за потпуно ослобођење од Османлија, амбициозни и далековиди, нису били оствариви у кратком року. Велике силе, на првом месту Русија и Хабзбуршка монархија, нису желеле такав сценарио. Свака из својих разлога. Показало се да ће та константа политике Великих сила, бити важан фактор смена на династичком престолу.
Кнез Михаило је низом Закона (1861-1862), потпуно дезавуисао Османску власт у Србији, а после инцидента на Чукур чесми (1862), успешно покренуо питање исељавања Турака из градова у Србији (1867). То је био велики успех владавине кнеза Михаила. Покренуте су озбиљне реформе са циљем да се формира војска која би могла да порази Османско царство. Кнежевина Србија није била близу циља почетком 1860их. Политички савез са Црном Гором (1866), Румунијом, Бугарским одбором и Грчком, допринео је престижу кнеза и Србије. Сарадња са бискупом Штросмајером, била је проба зближавања са хрватским политичким елитама. Резултати су били скромни у том погледу. Много важније – Показало се да један политички далековиди владар може да осмисли акцију балканских народа, што ће бити кључ успеха и 1912 година.
Стари начин управљања Србијом, његовог оца кнеза Милоша се мењао.
Уведен је строжији приступ Двору и нека врста церемонијала, до чега је кнез посебно држао. Педантан, радан, са пуно идеја служио је као пример (подстрек) и својим министрима, што није ублажило чињеницу да се његов начин владавине сматрао апсолутистичким. Српски либерали са обе стране Дунава и Саве, критиковали су оштро кнеза због начина управе и мањка квалитетних државних институција. Посебно на удару нашао се његов приватни живот, брак са Јулијом Хуњади, који ће се завршити сломом и после чега ће се кнез окренути Катарини Константиновић. Кнежева наклоност својој блиској рођаки, прилично је узнемиравала београдску јавност.
Кнежевина Србија навикнута на кнеза Милоша, Тому Вучића Перишића, Илију Гарашанина, није до краја добро схватила ни прихватила кнеза чији су манири више одговарали по форми мађарском барону, него српском кнезу. Политички нестабилна, са честим трзавицама и турбуленцијама, са три (насилне) промене владара за 30 година, притисцима Великих сила, Кнежевина Србија није до краја могла да испрати велике планове и хтења свој кнеза. Његово убиство у Кошутњаку, 29. маја 1868, на свиреп начин, само је сведочило да династички рат није завршен и да институције Кнежевине још морају да се надограђују. Са 45 година живота, укупно 11 година владавине, кнез Михаило завршио је живот, а његово амбиоциозно и замашно дело остало је недовршено.
После убиства кнеза Михаила (1868), долазак малолетног Милана (14), значио је наставак владавине династије Обреновић.
Иако су завереници присталице Карађорђевића имале другачији план, јавност и политичке елите су одлучиле другачије. У мају 1903, тридесет пет година касније десиће се супротно. Континуитет (дисконтинуитет) се наставио, а кнез Милан ће у дугој и тешкој владавини доживети и крупне победе и велике поразе. Српски престо напустиће са 35 година живота године 1889, растразан унутрашњим борбама, политичким превирањима и разочаран. Иако ће се више пута враћати у Србију, бити командант Војске/ министар војни (1897-1900), његова прерана смрт (1901), са свега 47 година живота сведочила је озбиљне тешкоће које су Обреновићи имали на владарском престолу. Победе и порази у Великој источној кризи (1875-1878), добијање државне независности на Берлинском конгресу (1878), доношење либералних закона (1881), Тимочка буна (1883), Српско-бугарски рат (1885-1886), Устави (1869,1888), део су мозаика његове владавине.
Велике силе посебно су кумовале лошем положају кнеза Милана. Русофил на почетку владавине, касније разочаран у политику Санкт Петербурга (од 1878), постаје аустрофил и противник Царске Русије. Он је покушао да новом политичком визијом окрене пут Србије (од 1882 Краљевине) ка Западу. Тајна конвенција (1881) сведочила је о покушају везивања српске политике за Беч. Тимочка буна (1883) о покушајима Радикала и Русије да се до не догоди. У споровима и сукобима са радикалима, без подршке напредњака и либерала на крају, остао је у народној успомени непопуларан и омражен владар. Династија Обреновић, имала је у њему контроверзног владара кога су противници описивали као авантуристу, расипника и пустолова, историографија му није била благонаклона, често се заборављало да је био први српски краљ у модерној историји.
(наставиће се)
Аутор: Проф. др Горан Васин
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Горана Васина можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
