Обожавани српски писац, Мирослав Мика Антић, важи за једног од симбола Новог Садa. Иако није рођен у овом граду, готово читав свој живот провео је управо у Новом Саду.
За Нови Сад га везују многобројне успомене које је неретко знао споменути у својим стиховима који се препричавају и данас.
Обележио је многобројне новосадске улице и ћошкове, а кафане и даље памте ноћи које је провео у њима.
Постоји ли бољи опис Новог Сада од оног из његове репортаже „Обично петком“ која је излазила у „Дневнику“?
Репортажа „Обично петком“ била је сажета од више текстова у којој су се многи проналазили. Постоји једна, за Новосађане посебна, у којој он говори о истинској, гимназијској заљубљености у град са леве стране Дунава.
Ненаписана шансона за Нови Сад
Ту недавно опет сам срео ону риђу јесен на кеју под мојим прозорима, дуж широких пепељастих плочника затрпаних лишћем. Прва ми је помисао била да извадим карту за Панонију експрес и – побегнем. Разносач млека, поштар, моја ташта и још неки знају за ту моју изненадну и неочекивану слабост: у јесен увек нестанем из Новог Сада.
Чиним то зато што се сваког новембра, као по неком смушеном правилу поновно заљубљујем у стари мост под тврђавом, у лавиринт кривудавих сокачића око Матице српске и Темеринске пијаце, у два прозебла лабуда која кашљуцају у језеру Дунавског парка, у једну виолину код „Мараса“ или две виолине код „Столца“ – и што све беспомоћније прирастам за ове улице, за ову ужурбаност пролазника, за лепршање јутарњих и вечерњих издања на булевару и за шаренило излога који крупним четвртастим очима журе у измаглицу и монотоно сивило просуте кише.
Ви вероватно знате шта значи заборавити много себе на неком углу, дуж неких дрвореда, под неким прозором.
Значи: остати овде заувек. И нека то изгледа невероватно и романтично.
Значи: сећати се чак и тамо на Сен Жермену малог бифеа „Ловац“ иза „Дневника“ или под кремаљским кулама са носталгијом мислити на барокну фасаду новосадске општине или у бетонској вртоглавици Менхетна пожелети једно спокојно поподне на обронцима каменичке обале.
Једном су ме питали зашто сам тако гимназијски заљубљен у Нови Сад. Нисам умео да одговорим. Јер са најдражим градом је као са најдражом женом: никада нећемо успети да објаснимо ни себе ни другима шта нас је то тако везало.
Ви дођете на шалтер секретаријата унутрашњих послова и поднесете пријаву. Уруче вам комадић хартије на којем пише да сте од јутрос Новосађанин а пословно сувопарна службеница заборави да вам уз љубазни осмех каже: „Добродошли у Нови Сад, сто хиљада први или сто хиљада двадесет први суграђанине…“
На прилазима друмом који се улива у широке и тесне разроване или затрављене улице, жута табла обавештава, врло званично и суво, да улазите у главни град Војводине.
И ви уђете у њега а готово нико вам и не прочита у очима шта сте то од јутрос са собом донели. Доспели сте возом, са једним полупразним кофером, као ја пре седам година. Или камионом претрпаним намештајем. Стигли сте по потреби службе или у жељи да нешто почнете изнова. И тешко вам је данима и месецима.
Кажу вам: свет је овде затворен у своје собе. Кажу вам: свет је овде приземан. И ви данима и годинама покушавате да одете, а не примећујете како се пењете из приземља и улазите под непознате кровове. Од првог тренутка покушавате да одете.
Роде вам се деца, заврше се неки ратови у свету, свемирски бродови опишу хиљаде километара жутих путева по тамним небеским пространствима, а ви пијете своје пиво на тераси хотела „Путник“ и понављате своје напамет научено: „Ове јесени свакако морам отићи, свакако морам отићи…“
Био сам пре десетак дана на гробљу. Свратио сам случајно, у пролазу, и све до овог тренутка до ових реченица није ми било сасвима јасно зашто сам онамо ишао. Сад ми се чини да знам.
Лутао сам Алејом великана и стазама оних других, оних који ништа нису значили за историју Војводине. Да ли је иједан од њих на свом првом кораку кроз новосадске улице знао да ће овде заувек остати?
Једном су ми питали зашто волим овај град. И данас то не умем да одговорим. Само понекад, кад је оваква новембарска јесен са много лишћа дуж пепељастих тротоара на кеју, чини ми се да је са најдражим градом, као и са најдражом женом: хтели смо да побегнемо да не бисмо још више ко зна по који пут додали нешто вртоглаво на већ вртоглаву грађевину својих најтоплијих интимности.
Љубав је умео да пренесе на свакога који се домогао његових исписаних или изговорених речи. Кеј, тврђава, мостови, улице… Апсолутно све је попримило другу нијансу од кад је овај човек писао о Новом Саду.
Зато он и даље припада Новом Саду више него иједном другом граду, а верујте, сваки који је посетио ишарао је посебним бојама сажетим у најлепше стихове.
Преузмите андроид апликацију.