„Иницијатива три мора“ покренута је још 2014. године са идејом да се земље централне и југоисточне Европе чвршће повежу.
Иако су тада у први план истакнути економски циљеви будуће организације, односно, снажнија привредна и инфраструктурна сарадња, заједнички енергетски пројекти итд., ипак, они који се баве геополитичком анализом били су и те како свесни да се ту примарно ради о политичком пројекту.
„Иницијатива три мора“ обухвата дванаест земаља: Аустрију, Чешку, Словачку, Мађарску, Пољску, Литванију, Летонију, Естонију, Бугарску, Румунију, Хрватску и Словенију.
Само летимичним погледом на мапу Европе веома лако можемо уочити да се реализацијом идеје обједињавања поменутих земаља, на том потезу од Балтичког мора на северу до Јадранског и Црног мора на југу, забија својеврстан „клин“ између „старе Европе“ и Русије.
Логично, поставља се питање коме тај план одговара и каква је његова будућност?
Није тајна да су САД покретачи те Иницијативе.
Геополитички стратези у Вашингтону имају оправдани страх од нарастајуће моћи Кине.
Управо зато, САД су своју будућу политичку агенду усмерили на сузбијање утицаја „Азијског змаја“, силе чија моћ прети да засени њихову доминацију.
Међутим, у Вашингтонским политичким круговима постоји још једна зебња.
Евентуални савез Европе и Русије је нешто што би драматично променило геополитичку слику света, а САД би сасвим извесно збацио са лидерског места у глобалној политичкој арени.
Кина има капацитета да у будућности преузме улогу водеће силе света, али тај процес је дугог трајања.
Чак, уколико успе, у овој деценији XXI века, да оствари економски примат, требаће јој још много година да војно и политички надјача САД.
Са друге стране, Европска унија већ поседује изузетну економску снагу, моћне научне и технолошке капацитете, као и огромно тржиште од око 450 милиона становника.
Додамо ли на то становништво држава Старог континента које нису чланице ЕУ, укључујући и Русију, добијамо заједнички простор од око 740 милиона становника.
Спојимо ли већ поменуте економско – технолошке капацитете западног дела континента са руским ресурсима и војно – политичким потенцијалима, добијамо савез који би неспорно постао доминантан у свету.
Простор од Атлантика на Западу до Пацифика на Истоку суштински представља и природну и геостратешку целину.
Један од утемељивача геополитике, Халфорда Макиндер, дефинисао ју је као Хартленд, односно средиште моћи на планети Земље.
Једноставно речено, онај ко контролише ту територију господари светом.
Међутим, нису Американци једини заинтересовани за ту идеју.
Свесна да би тиме њен план о постепеном преузимању водеће улоге на глобалном нивоу био угрожен, Кина свакако није пресрећна евентуалним повезивања Русије и Западне Европе.
Зато је прилагодљива кинеска дипломатија одлучила да се уклопи у планове САД.
Званични Пекинг, покренуо је пројекат Појас и пут и укључио у њега скоро све земље иницијативе Три мора.
Слично као и Американци, Кинези у први план истичу јачање економских веза са поменутим државама, што и реализују кроз значајне инвестиционе подухвате.
Међутим, политичка позадина се ни у овом случају не може занемарити.
Кинези ће и у Централној и Јужној Европи покушати да парирају америчком утицају.
Дубоко су свесни да уколико остваре доминацију на том простору, не само да ће потиснути САД него ће моћи да тај политички кордон између Западне Европе и Русије одржавају под својом контролом.
„Иницијатива три мора“ дубоко антиевропска
Из свега наведеног, видимо да је „Иницијатива три мора“ дубоко антиевропска, односно да њеним протагонистима, било азијским било америчким, служи за лимитирање Европе.
Кључне земље ЕУ, Немачка и Француска, су свесне карактера тог пројекта.
Међутим, очигледно је да немају довољно капацитета да се супротставе моћном прекоокеанском савезнику.
Зато су изабрали пут прилагођавања те иницијативе европским интересима.
Тачније, у Берлину и Паризу су свесни да САД непријатељски гледају на њихово приближавање Москви.
Зато ће се чувати партнерства са Вашингтоном и држати дистанцу према Кремљу, али ће истовремено инсистирати да им САД, заузврат, препусте контролу над Европом.
Тиме би амерички утицај у централној и југоисточној Европи био постепено истиснут или бар умањен, а Европљани би коначно добили шансу да постану господари ситуације на сопственој земљи.
Самим тим, о идеји приближавању ЕУ и Русије могло би се, тек тада, озбиљније размишљати.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца, можете прочитати овде.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
