Данас вам треба рачунар, интернет и свега десетак минута да скинете свој одабрани филм са интернета и погледате га код куће, само пар недеља након његове премијере у свету. Ипак пре више од 10 година, процес је био знатно комликованији, али је са собом носио одређену врсту чара.
Неопходно вам је било да поседујете „VHS“ (Video Home System), а да би набавили жељени филм, морали сте да прошетате до оближње видеотеке по касету.
„VHS“ систем се појавио током седамдесетих година и до краја 20. века су се преко његових касета репродуковали готово сви видео садржаји, на нашим просторима.
Уколоико сте желели да сачувате снимак дечијих рођендана и приредби, свадба или утакмица, једино решење вам је било да исте сачувате на „VHS“ касетама. Тако је настала и чувена прича старијих генерација , који су се управо на овај начин упознавали са делом и ликом Мајкла Џордана. Утакмице које су се одигравале у ситним јутарњим сатима, биле би снимане и спремне за репродукцију по вашој жељи. Тако да је у неком руку и пре дигитализације телевизије, постајало „гледање на одложено“.
Са филмовима је то био исти процес, са тим да су снимци оних најновијих били доступни само у видеотекама, познате још и као видео клубови. Новосађани се најбоље сећају видеотеке „Жабац“ која се налазила Руменачкој улици бр. 7, као и „Пиране“ на Булевару, „Торња“ који се прво налазио на Новом насељу (где је правила конкуренцију видео клубу „Амиго“), а касније прекопута Футошке пијаце.
У видеотекама је било по нешто за свакога, од биоскопских хитова, и цртаћа за најмлађе до еротских филмова за одрасле. Тако је готово свако домаћинство у Новом Саду, али и шире имало бар по једну касету са филмовима Жан Клод Ван Дама и Арнолда Швраценегера, док су се у витринама породица са децом под обавезно налазиле касете са анимираним цртаним флмом „Краљ лавова“, или ипак епизодама „Нинџа корњача“.
Александра Бановић која је била власница видеотеке „Max video“ у Улици Бранислава Нушића у Новом Саду, објашњава да су видеотеке у време 90-тих година и санкција, доживеле велики процват.
„Када смо били под санкцијама и када је беснела хиперинфлација филмови су били неретко једини бег од стварности, а често и једина забава за тадашње друштво, говори Бановић
Са обзиром на велику потражњу видео касета, морала су постојати и одређена правила за изнајмљивање истих.
„Плаћање је било по изнајмљеној касети, по принципу, што више изнајмите, мања је цена. Чланарине су постојале и сваки члан је имао своју картицу. Нико ко није члан није могао да изнајми касету. Рокови за плаћање су се такође одређивали на основу броја касета, нпр. 1-2 касете си морао вратити за дан, 3-4 за два… За кашњења и непремотавање су се казне разликовале од видеотеке до видеотеке, обично је износила исто као и изнајмљивање“, објаснила је Бановић.
Александра је са нама поделила и која кинематографија је била најпопуларнија међу грађанима 90-тих.
„Највише су се изнајмљивали домаћи филмови и најновији хитови који су се набављали углавном из иностранства.“
Почетком 2000-тих и појавом „CD“ и „DVD“ дискова, „VHS“ касете и плејери су замењени много практичнијим дисковима, који су могли да се учитају путем рачунара и других „DVD“ плејера.
Почетком 21. века, ланац видеотека је упао у озбиљну кризу због све већег пиратског скидања филмова с интернета. Временом су се гасиле видеотеке широм Србије, те су и оне у којима су Новосађани изнајмљивали своје омиљене филмове, биле приморане на исти потез.
Које ви видеотеке памтите, а које касете имате још увек у својим витринама?
Da li znate koji je prvi novosadski film i kada je snimljen?
Преузмите андроид апликацију.
