У ширем делу новосадског центра града, у општини Стари град, налази се Улица Мирослава Антића. Као и већина других новосадских улица, и она је мењала име, па се раније звала Улица Бориса Кидрича.
Свој садашњи назив носи по прослављеном српском песнику, режисеру, сценографу, новинару, сликару, боему и вечитом бунтовнику, Мирославу Мики Антићу.
Његовом најпознатијом збирком песама сматра се „Плави чуперак“, која је објављена средином ’60-тих година 20. века. Осим ове збирке песама, нека од најзначајнијих Антићевих дела су „Испричано за пролећа“, „Плаво небо“, „Рождество твоје“, „Концерт за 1001 бубањ“, „Гарави сокак“, као и „Шашава књига“ и „Последња бајка“. Мирослав Антић преминуо је у Новом Саду, 1986. године.
Улица Мирослава Антића није претерано широка, готово да би се могла прескочити, али је зато веома прометна, будући да се укршта са улицама Жарка Зрењанина, Стражиловском и Војвођанских бригада.
Као и већина других улица овог краја, препуна је зеленила и старих, раскошних крошњи дрвећа. Шта више, ова улица може да се похвали да се у њој налазе чак два стогодишња стабла. То су стабло тисе и стабло копривића, које се издвајају међу тамошњим дрвећем.
Када већ спомињемо старе чиновничке виле, којима је начичкан читав овај крај, треба и споменути да су у кући са бројем 5 живели и стварали архитекте Милан Табаковић и Ђорђе Табаковић, као и сликар Иван Табаковић.
Од тројице Табаковића, за архитектуру Новог Сада којој се и данас дивимо, свакако најзначајнији је Ђорђе Табаковић.
Припадао је низу првих српских архитеката који су прихватили модерни интернационални стил, унутар кога ће остварити свој индивидуални архитектонски израз.
За само десетак година активног пројектантског деловања, Табаковић је само у Новом Саду пројектовао и извео преко педесет грађевина различитих намена, приватних кућа и вила, вишеспратних стамбених зграда, јавних и културних установа, фабрика, као и многобројне мање градитељске подухвате. Осим у Новом Саду, његова дела налазе се широм АП Војводине.
Хотел „Парк“, зграда Црвеног крста, Дом новосадске трговачке омладине, Клајнова палата, зграда друштва „Кора хлеба“, Танурџићева палата, Соколски дом (данас Позориште младих), само су нека од дела овог прослављеног архитекте, великог градитеља Новог Сада.
Кућа породице Табаковић је, како и приличи, ремек дело за себе, а уједно и један од најстаријих пројеката Ђорђа Табаковића.
Зграда је подигнута 1929/30. године, а током 1938. године Табаковић изводи пројекат доградње, којим је активирана читава трећа етажа. Мањи унутрашњи радови, у виду преградних зидова, рађени су 1942. и 1948. године, такође по пројекту Табаковића.
Првобитно је то била солидна стамбена зграда, потпуно у духу касног еклектицизма, са мањим балконима изнад раскошног улаза и традиционално појачаним поткровним венцем. Традицији припадају и хералдичке рељефне плоче уграђене између отвора на којима су представљени симболи архитектуре чекић, троугао и шестар.
Зграда је имала трособне стамбене јединице и два велика атељеа у таванском простору. Међуспратна конструкција је дрвена док су над подрумом пруски сводови међу гвозденим носачима.
Данас кућа породице Табаковић има већу културно–историјску него архитектонску вредност.
Ништа мање занимљива није ни зграда која се налази одмах поред куће Танбаковића, а у питању је зграда инжењера Стевана Радивојевића. Ову зграду инжењер Стеван Радивојевић је 1929. године пројектовао за сопствене потребе.
Двоспратни објекат има широку правоугаону основу са једним краћим крилом на десној страни дворишне фасаде.
На другом спрату зграде налази се балкон са зиданом оградом, који носе витки подупирачи.
Фасада је организована у три целине, а вертикала централног дела је посебно наглашена.
На фасади се налазе две скулптуре, фигура мушкарца, „Радника“ и женска фигура која симболише „Победу“. У нивоу другог спрата налазе се два рељефа са мотивима „Косовке девојке“ и групом фигура са харфом које симболишу „Апотеозу“.
Скулптурални радови дело су атељеа Барањи, а цео објекат има стилске карактеристике арт деко стила.
Следећа зграда, на броју 9, модерна је троспратница, изграђена последњих година на месту старијег објекта који је срушен.
Објекат који се ту налазио био је део амбијенталне целине изграђене у првој половини 20. века, а у приземљу је ’90-тих година прошлог века отворена фотокопирница, једна од најстаријих фотокопирница у граду.
У том, старијем објекту, налазила су се два стана од 150 м2 и један од 53 м2, док је у приземљу био пословни простор чија је површине износила 31 м2.
Нажалост, ранији објекат је због дугогодишњег немара и неодржавања био у знатној мери оштећен и запуштен, а дешавало се и да делови фасаде падају на тротоар. Истовремено, због нерешених правно-имовинских односа, читав објекат је у таквом рушевном стању стајао читав низ година, ружећи читав кварт.
У међувремену све препреке су отклоњене, па се данас, као што рекосмо, налази модерна троспратница.
Са друге стране улице, на броју 2, налази се грандиозан објекат некадашњег „Хидро-завода“, а касније је ту био смештен ИТ сектор Војвођанске банке. Објекат је грађен између 1954. и 1956. године, по пројекту архитекте Зорана Николића.
Стил градње ове зграде је послератна модерна, а занимљива је чињеница да читав блок објекта напољу подупире свега пар танких стубова. Читаву конструкцију држи осам стубића, што је била нека врста прекретнице у изградњи.
Читав овај простор има 1300 м2. У средишњем делу објекта налази се атријум средње величине, квадратног облика, типичан за овај стил градње, са мноштвом зеленила, који на тај начин даје контраст сивилу зграде.
Преостали расположиви простор испуњен је основом приземља, која се „ломи“ под правим углом.
На левом бочном зиду у приземљу налази се низ прозора, а на спрату је хоризонтала балкона, са дугачком равном оградом.
Овај простор је 2016. године додељен људима из Startit-а, као coworking простор и место окупљања ИТ заједнице. Том приликом извршени су одређени радови унутар и на објекту. Како би прилагодили простор својим потребама и добили што више простора, срушили су зидове и све је претворено у једну велику заједничку просторију.
Оно што представља особеност ове улице је што се у једном њеном делу, оном ближе Тргу галерија, још задржала калдрма, којом су све значајније улице вароши новосадске некада биле поплочане, а што је данас права реткост у граду.
Управо то, у комбинацији са зеленилом и старим вилама некадашњих бановинских чиновника је оно што овој улици и данас даје одређени шарм.
Centralni gradski trg u Novom Sadu, mesto okupljanja Novosađana i njihovih gostiju
Преузмите андроид апликацију.
