Када је реч о Николи Тесли, нисмо могли ни да замислимо да је политичком бићу савремене, Републике Хрватске, чланице Европске уније, потребно да указујемо на одавно доказане чињенице (које, опет никада није ни било потребно доказивати), а које се односе на етничко и духовно-конфесионално порекло једног од највећих имена светске науке.
Најава хрватских власти да ће након ступања ове државе у „Еврозону“, европској монетарној унији препоручити да мотив са ликом Николе Тесле „краси“ хрватско издање кованица од 10, 20 и 50 центи, изазвала је снажне и (оправдано) негативне реакције у ширим слојевима јавности, како у Србији, тако и у земљама Западног Балкана, па и у Хрватској и Европској унији.
Постављамо питање шта је спорно у одлуци једне земље да, на описани начин, личности планетарног значаја укаже заслужену част?
Једноставно речено, наведеним поступком хрватских власти отворен је проблем крађе идентитета, па и културног наслеђа, и то на један перфидан начин.
Мотиви на новчаницама и кованицама било које државе у свету или (у овом случају) наднационалне заједнице, на првом месту представљају израз духовно-идентитетске и културно-политичке вредности, које једна земља или нација негује у својим оквирима, те на описани начин, у ширем контексту, жели да афирмише дату вредност, као сегмент сопственог културног наслеђа.
Свакако, личност и делатност Николе Тесле представљају и сегмент универзалног културног наслеђа из области научних достигнућа, те сходно овом принципу, сви народи на свету имају право да Теслину делатност прихватају и као парадигму сопственог доприноса укупном наслеђу резултата науке у развоју цивилизације.
Међутим, „политичка теорија и пракса“ у Хрватској, одавно се оглушује, чак и на међународне прописе у вези са заштитом нематеријалног, као и материјалног културног наслеђа, када детерминише поједина културна добра, историјске личности, догађаје, стања и процесе из прошлости, као достигнућа или фактицитете из развоја хрватског етничког корпуса.
Ова бестидна пракса посебно се односи на историјске личности (сличну судбину доживљавају идентитети и особине Иве Андрића, Руђера Бошковића, али и дубровачке књижевности, „Мирослављевог јеванђеља“, итд)!
Светска наука, као и здрав разум, непобитно су препознали Николу Теслу, као америчког научника, српског–етничког и православног–конфесионалног порекла.
Угледни научник, по природи скроман и за широку светску јавност ненадмашан и мистичан геније, рођен је у сеоском парохијском дому српског, православног свештеника Милутина и његове супруге Георгине Тесла.
Школовао се у родном Смиљану и оближњем Госпићу у Лици, а после завршених нижих разреда, матурирао је у реалној гимназији у предграђу Карловца.
Студирао је технику у Грацу (1877–1880), а до одласка у Сједињене Америчке Државе, 1884. године (где је остварио светски успех и славу), Тесла је радио као управник и инжењер у Телефонској централи у Будимпешти.
Према томе, Тесла није био Хрват, нити је рођен у Хрватској, јер се Смиљан налазио у области Војне границе (крајине), све до 1881. године, а у оквирима Аустријског царства, односно, Аустроугарске, од 1867. године.
Уколико неко има дилему, какав је био однос Николе Тесле према српском националном идентитету, најбоље би било да се осврне на речи самог научника о датој теми.
Приликом његове једине посете Краљевини Србији и Београду, 1. јуна 1892. године, Тесла је изјавио: „…Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та: да је то дјело једног Србина. Живило српство… Али господо, немојте мислити да сам ја, отишавши са свог огњишта, заборавио на свој род и племе! Не, ја сам остао Србин и тамо далеко преко дебелога мора, услед испитивања, којима се бавим…“.
Сви заинтересовани читаоци, а посебно хрватски политичари, ове речи Николе Тесле могу да пронађу на страницама ондашње штампе (која је пратила посету научника Београду) на српском, мађарском или хрватском језику.
Однос хрватских политичких елита према Николи Тесли и његовом делу осведочио се два пута у претходном столећу.
Први пут 1941. године, када су усташке власти спалиле село Смиљан, научникову породичну кућу, као и православни храм (где је служио његов отац), при чему су на монструозан начин побили 71 члана породице Тесла.
Такође, управо у Госпићу „отворен је“ и први усташки концентрациони логор (комплекс Госпић-Јадовно-Паг), у коме је уморено на хиљаде Срба са подручја ондашње НДХ.
Други пут, Хрватска се Тесли „одужила“ 1992. године, када су нове хрватске, демократске власти, девастирале (после Другог светског рата обновљену) научникову кућу, као и локални православни храм, а преостале Николине рођаке протерале из Смиљана и Госпића.
Такође, уклонили су и спомен-бисту посвећену научнику, а назив централног трга у Госпићу, који је носио име Николе Тесле, преименовали су у „Трг Анте Старчевића“.
Три деценије касније, хрватске политичке и академске елите тврде да је Никола Тесла „највећи хрватски научник“, који је заслужио да се његов лик „отисне“ на „хрватској верзији европског кованог ситниша“.
Радо бисмо упитали ту „накнадну ингениозну памет“ хрватских националних елита – а зашто је Хрватска претходно уништила сваки траг постојања Николе Тесле и његових рођака у Хрватској и то из разлога, што су до пре само коју деценију, „одговорни људи“ у Хрватској били свесни Теслине српске националне припадности?!
Уколико је уопште заслужила одговор несувисла доскочица хрватског председника Зорана Милановића, о томе да „постоји више разлога да београдски аеродром носи име Брус Лија, него Николе Тесле“, могли бисмо тај одговор да формулишемо на следећи начин: „Брус Ли више припада Србији и београдском аеродрому, него Никола Тесла Хрватској и Зорану Милановићу“!
Претходни ауторски текст Огњена Карановића, можете прочитати овде.
Аутор: Огњен Карановић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију
