Дашак Саване у Србији - Данијелине хаљине су прави модни крик (ФОТО)

Од када је напустила Србију те 1999. године, Канада је постала њено ново пребивалиште. Након одређеног времена, у недостатку сунчаних дана и топлије климе, решила је да се пресели у Гану.

Међутим, поведена Афричком енергијом, коначну одлуку доноси и са породицом се сели у Кенију у којој врло брзо проналази дом и у којој покреће своју малу модну мануфактуру.

Упознајте Данијелу Панић, жену која је себе пронашла у необузданој и грациозној савани и сунцем окупаној Африци.

Као светски путник и заљубљеник у афричку културу и егзотичног стила живота, основала је модни бренд за који сматра не само уметношћу, већ како каже, терапију бојом.

У својој „Афричкој радионици“ израђује прелепе и јединствене одевне комаде као и аксесоаре које можете поручити преко интернет сајта или друштвених мрежа.

Како сте се одлучили да покренете властити модни бренд са Афричким мотивима?

„Прво сам у Кенији отворила мали сафари хотел, јер сам одувек имала жељу да имам егзотичну хотелску продавницу. Када путујете по свету, схватите да су у таквим продавницама углавном пробране ствари и доста скупље него оне у локалним. Зато сам пожелела да имам једну сличну, али приступачну већини жена и доступну „online“. Када смо уређивали хотел, све смо сашили сами, завесе, јастучнице, прекривке. Од остатака тих предивних тканина, почела сам да правим торбице. Први дан кад сам отворила малу продавницу, ушла ми је жена из једне амбасаде и купила пола продавнице за поклоне. Никад нећу заборавити тај дан“.

Како је живот у Африци утицао на дизајн и естетику бренда?

„Волим да нагласим да се не бавим модом, то је уметност која захтева да стално будете креативни. Оно што ја радим је терапија бојом. Уживам да неке већ познате стилове бојим на свој начин. Пратим трендове, али не осећам притисак да стално нешто ново измишљам. Постоје модели који су стална понуда и који су увек доступни, додуше, не у истом дезену, јер сваке недеље добијем бар 40 нових дезена. У данашње време масовне производње, носити приступачне уникате је право освежење. Сви који живимо и радимо у савани, инспирисани смо дивљином око нас. Жирафе које видим испред прозора, са оним својим дугачким трепавицама које су синоним грациозности и елеганције, инспирисале су нас да развијемо хаљину „Grace“. Антилопе које такође бораве у мом дворишту, које из места прескоче било коју ограду, асоцирају на лакоћу покрета и добар осећај у сопственом телу. Тај осећај удобности преносимо на моделе хаљина и панталона, а све што негде стеже, није наш стил“.

Како усклађујете вођење властитог бизниса са личним и породичним животом?

„Породични живот у Африци је доста лакши, јер брзо налазим адекватну помоћ. Баш сам јуче случајно чула свог сина од четири године који се обраћа девојци која га чува: „Џенифер, кад будем имао пара, ја ћу ти их дати, јер се тако добро бринеш о нама. Тако добро радиш свој посао“! Било ми је много симпатично, али то је отприлике суштина. Имам особље и помоћ са свих страна, живимо на сунцу готово целе године, а деца се играју по цео дан у дворишту, тако да смо сви као нека шира фамилија“.

Како одржавате контакт са породицом и пријатељима из Србије, да ли вам недостаје нешто из Србије?

„У односу на моје прве дане у емиграцији, сада је много лакше, јер се контакти могу одржавати уз бесплатне мобилне апликације, такође, у Србију одлазим бар два пута годишње. Корона је утицала да многе ствари научимо, јер смо имали толико слободног времена. Тако сам почела да у хотелу правим читаву палету малених производа, да печем хлеб и спремам ајвар. Имам чак и малу органску баштицу у којој сам јутрос убрала први српски домаћи краставац и сви смо се одушевили јер таквих ствари овде нема. Тако да не могу да кажем да ми нешто посебно недостаје јер сам Србију донела у Кенију!

Колико је љубав и искуство које сте понели из Србије, уткано у Вашу линију одеће?

„Морам да обрнем питање, љубав коју сам стекла у Кенији изгледа да успешно преносим у Србију. Толико сам срећна када ми клијенткиње кажу: „Да није вас, шарено никад не бих носила, а сад имам толико шарених ствари“! Често се деси, посебно преко зиме, да клијенти кажу како им моје осунчане фотографије помажу да преброде сивило хладних дана. Из Србије сам понела несвесно искуство које сам стекла одрастајући уз бабу која је била талентована и позната кројачица у свом крају. Тек кад сам почела да се бавим овим послом, схватила сам колико сам ствари упила, а да нисам тога била свесна. Зато ми је важно да моја деца буду изложена разним утицајима и да упијају све што их окружује јер све то једног дана за њих, може да се покаже као изненађујуће корисно“.

Можете ли нам рећи нешто о том креативном процесу, како изгледа Ваш радни дан?

„Све почиње тако што се заљубимо у неки дезен који купимо, а да немамо идеју шта бисмо са њим. Некада такав дезен чека месецима да од њега нешто створимо. Тада дезене увијамо око себе на разне начине да видимо у ком положају, боје и шаре највише долазе до изражаја. Једном ми је кројачица рекла да нема лошег дезена, а сада потпуно разумем шта је мислила. Још док сам живела у Гани, увидела сам нешто до тада непојмљиво, да све иде уз све! Тај укус се стиче, али када једном пређете границу монотоних боја, отвара се потпуно нова галаксија“.

Које су разлике у погледу моде и одеће које сте приметили између Африке и Србије?

„Пре свега то што су жене у Африци много опуштеније и немају проблем да показују изражене облине. Наше жене воле смиреније дезене и моделе који прикривају оно што, често, саме виде као проблем. Овде је то потпуно супротно и другачије“.

Како изгледа процес набавке материјала?

„Сада имам читаву мрежу добављача и више не морам лично да одлазим, јер све обављамо преко апликације. Некад видим дезен „online“, пошаљем им слику и они ми га у рекордном року нађу. Радити посао са овим људима је право задовољство. Углавном су то жене и то веома пословне жене. Мислим да до сада нисам видела ни једног другог странца у том највећем граду за промет текстила, тако да ме зову “Мама Мзунгу“ (мама Белкиња) или „Мама Биасхара“ (Пословна Мама). Мама је овде израз за матријархат, можда слично као код нас, кад кажемо да је неко „тата” за нешто“.

У којој мери Ваш бренд помаже заједници?

„Ако у Африци запослите једног, то углавном значи да он од тог новца, издржава бар још 10 других. Однедавно сам почела да укључујем жене које су самохране мајке или које су имале проблематичне животне приче. То је доста компликована тема. Недавно сам запослила жену чији је муж дошао до улазних врата да би видео ко ту ради и на крају јој допустио да се бави тим послом. Она је већ следећег месеца напустила посао јер је остала у другом стању, тако да се њена каријера експресно завршила. Углавном су мушкарци ти који раде ван куће, док жене под притиском остају у кући и најчешће завршавају у другом стању“.

Какви су планови за будућност бренда, за његово ширење и развој?

„За сада само уживам на путу којим идем. Немам никакве велике планове и све што радим не доживљавам као посао, већ као задовољство. Докле год то задовољство делим са својим клијентима, дотле ће овај бренд и постојати“, за Градске инфо испричала је Данијела Панић.