Босна и Херцеговина очигледно има већи геополитички значај него што се то широј јавности обично чини.
Већина домаћих, регионалних па и светских стручњака за међународне односе слаже са тезом да на Балкану постоје два потенцијална жаришта неког евентуалног сукоба.
Једно је јужна српска покрајина Косово и Метохија, а друго Босна и Херцеговина.
Осим тога, важност БиХ огледа се у чињеници да се кроз њену политичку стварност преламају српско – хрватски односи.
Узмемо ли у обзир да су Србија и Хрватска две најзначајније земље на југоистоку Балкана ствари нам постају доста јасније.
Мир у БиХ је кључ стабилности југозападног Балкана, јер би се сваки евентуални сукоб у тој држави неизоставно одразио на читав регион.
Међународна заједница, односно велике силе, су то веома добро разумеле.
Стога не треба да нас чуди што је и више од четврт века након Дејтонског споразума присуство страног фактора у тој земљи не само опстало, него се трансформисало у трајну категорију.
Велике силе на овим просторима увек су се бориле за превласт, одмеравале снаге и тежиле да остваре своју доминацију.
Босна и Херцеговина је за такве „игре великих“ идеална.
Онај ко контролише БиХ има и фитиљ и шибице, а Балкан је на жалост до данашњих дана остао „буре барута“ које није тешко запалити.
Стога не треба да нас чуди зашто је БиХ растрзана унутрашњим политичким сукобима, снажним националним поделама, зашто је суштински не функционална, јер управо таква она је идеална за оне који би да контролишу регион.
Институција Високог представника за БиХ је огледало такве реалности.
Било ко да дође на ту позицију добија готово нестварна овлашћења.
Даје му се чак и та могућност да може смењивати изабране представнике народа у БиХ, било да се ради о локалним вршиоцима власти или министрима, премијерима и председницима, било ентитетског, било државног нивоа.
Суштински, када све то сагледаамо схватамо да су потпуно у праву сви који тврде да Високи представник има надлежности некадашњих колонијалних гувернера великих светских империја у XIX или првој половини XX века.
Доласком новог Високог представника у БиХ, немачког политичара Кристијана Шмита, међународна заједница је поново послала јасну поруку светској и регионалној јавности.
Босна и Херцеговина, упркос четврт вековном туторству, није сазрела као држава и није способна да функционише самостално.
Односно, отворено речено, без увијања и фраза политичке коректности, „Запад“ од свог механизма утицаја у БиХ не одустаје.
Зато како време пролази, постаје све јасније да узрок нестабилности БиХ не лежи само у неспособности „малих примитивних балканских народа“ да пронађу Модус вивенди свог бивствовања на заједничкој територији, већ и у јасној жељи тих „великих цивилизованих западних ментора“ да свој утицаја на том простору трајно очувају.
Посебно је та потреба наглашена данас, када смо сведоци велике глобалне прерасподеле моћи, а која се неминовно рефлектује и на регион у ком живимо.
Јачање руског и кинеског утицаја забрињава „Запад“
Следствено томе нико није спреман да се одрекне полуга моћи које већ држи у рукама, а Високи представник спада управо у таква политичка оруђа.
Западне силе ће временом све агресивније сузбијати утицај својих кључних политичких опонената на глобалном нивоу и то на свим светским меридијанима, па самим тим и на Балкану.
Пошто смо већ нагласили да БиХ представља један од кључева стабилности и контроле нашег региона НАТО ће тај адут свакако искористити.
Односно, можемо очекивати да ће Високи представник појачати притисак на Републику Српску, да прихвати процес унитаризације БиХ под паролом обезбеђивања њене функционалности.
Међутим, НАТО том „стрелом“ не гађа Републику Српску, већ гађа Србију.
Пошто Београд не може бити равнодушан на судбину својих прекодринских сународника, мораће се активно укључити у процес решавања кризе у БиХ.
Западне силе ће то покушати да искористе као средство притиска на Србију или једноставно речено, нудиће кооперативнији став према РС уколико се званични Београд огради од Кине и Русије.
Очигледно је да ће, у овом случају, БиХ бити монета за поткусуривање, али веома високе вредности, бар што се Србије тиче.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца, можете прочитати овде.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију
