Део трећег поглавља ”Смрт феникса” из књиге ”140 година српско-америчких дипломатских односа”, Нови Сад, 2022.
Сутон комунизма и рапидни успон неолиберализма средином осамдесетих година био је више него видљив и јасан свима који су пажљиво пратили и анализирали глобалну политичку ситуацију. Совјетски крах у Авганистану, долазак ”већа стараца” после Брежњева, закаснели почетак економских реформи, нуклеарна катастрофа у Чернобиљу, Рустов слет на Црвени трг, земљотрес у Јерменији, грађански рат у Нагорно-Карабаху представљају низ удараца који су попут Рокија у холивудском спектаклу уздрмали ”црвеног џина” и спремили му нокаут за сам крај осамдесетих година, који се десио у Берлину. Сједињене Америчке Државе су и саме биле затечене брзином распада Источног блока и апсолутне немоћи Москве. Свe републикe су убрзо прогласиле независност, домино ефекат се из Виљнуса пренео преко Риге, Талина, Јеревана, Кишињева све до Црвеног трга. Јељцинов пуч био је последњи ексер закуцан у совјетски ковчег. Падом Берлинског зида и таласом револуција од Варшаве до Букурешта комунизам је званично изгубио битку са капитализмом у свим земљама Европе… Додуше, у скоро свим.
Ситуација у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији је, такође, револуционарно тињала, али је та ”револуција” ишла у погрешном правцу. Југословенско руководство је пажљиво пратило ситуацију у Москви, Берлину, Букурешту, Варшави, Прагу, Будимпешти, али је постојала разлика у тумачењу истих догађаја. Словеначко и хрватско руководство је увидело прилику за поход на путу ”неовисности” и ослобађања ”југословенског баласта” притом остварујући свој ”тисућљетни сан”. Са друге стране, српско-црногорско руководство је сматрало да би централизам било потребно додатно учврстити, залудно верујући да је комунизам феникс из пепела, те су на крилима ЈНА и реформисане СКЈ хтели да остваре контратежу у односу на две прозападне републике. На самом крају имамо босанско-македонску линију, која је једноставно чекала расплет ситуације и у складу са њим да се приклони једној или другој страни.
Увод у епилог југословенске кризе представља смрт Јосипа Броза Тита који је важио, поред СКЈ и ЈНА, за један од стубова носилаца ”друге Југославије”. Након овог догађаја постепено долази до смене генерација на политичкој сцени социјалистичке Југославије. Прошло је више од 35 година од завршетка Другог светског рата, дошло је време да позиције остарелих бораца заузму ”деца комунизма”, односно генерација политичара која је пред собом имала огроман потенцијал. У питању су биле младе и образовне бирократске наде које су имале искуство у раду и боравку ван Југославије, нарочито на Западу. Предводник нове генерације, Иван Стамболић, представља нову снагу и енергију за геронтолошки политички систем, који је у једном моменту попримио обрисе стања у СССР, поготово у време Андропова и Черњенка. Поред Стамболића, појављују се и имена Драгише Павловића и Радише Гачића. У јавности се, такође, помиње име младог и перспективног правника, који је студије завршио као најбољи у класи, неко ко је беспрекорно говорио енглески и руски језик, ко је живео и радио у Њујорку, неко ко је знао својим наступом, говором и шармом да освоји америчке мултимилијардере, државнике и привреднике. Био је то Слободан Милошевић – ”Дечко који обећава”.
Са друге стране, економски дисбаланс између република и покрајина, укључујући све веће задуживање сваке понаособ чланице југословенске федерације, као и све веће негодовање српских интелектуалних и политичких кругова о неадекватно постављеним темељима националних питања у ”другој Југославији” представљали су иницијалне факторе кризе која је рапидно расла. Многи савременици сматрају да је 22. август 1983. године кључни моменат буђења српског народа у Југославији, када је одржан, до тада највећи, српски политички скуп у Београду. У питању је била сахрана Александра Леке Ранковића, једног од најважнијих сарадника Броза, део тријумвирата његових ”људи од поверења”, који је 17 година раније изопштен из политичког живота и тиме постао симбол “црвеног остракизма“. Већ 1986. године САНУ доноси чувени ,,Нацрт групе академика за Меморандум САНУ“, који одмах постаје ново Начертаније српског народа у Југославији, али уједно и катализатор процеса распада државе.
Побуне на Косову и Метохији током читавих осамдесетих година изазвале су посебну пажњу српског и југословенског руководства, али и међународне заједнице, пре свега америчке администрације. Захваљујући снажном албанском лобију, који је средином осамдесетих постао доминантан широм света, а поготово у САД, албанско питање у Југославији постаје заступљена тема у америчком Конгресу. Посебно се истиче делатност Џозефа Диогвардија, америчког политичара албанског порекла и бившег члана Представничког дома у САД испред Републиканске странке. Диогварди је у јануару 1989. године основао организацију Албанско-америчка грађанска лига, која је представљала стожер окупљања албанских лобиста и интереса у САД. После серије селективних и дискутабилних извештавања о ситуацији на Косову и Метохији и репресији југословенских, нарочито српских власти, према албанском становништву, дипломатска иницијатива коју су предводили Диогварди и Роберт Боб Дол уродила је плодом. Група републиканаца, предвођена поменутом двојицом, донела је 20. маја 1991. године тзв. Никлсов амандман, својеврстан вид санкција према југословенској републици Србији због ”угрожености људских права на Косову”, који никада суштински није ступио на снагу због противљења америчког председника Џорџа Буша Старијег, а на позив и молбу савезног премијера Анте Марковића. Амандман је наменски требало да суспендује сваку врсту финансијске помоћи СР Србији због односа према албанском становништву. Доношење амандмана је предводио републиканац, лобиста из Оклахоме, Доналд Ли Никлс, који је у августу 1990. године посетио Косово и Метохију, те енергично заступао став да се СР Србији укине помоћ, која је тада износила 5 милиона америчких долара.
Нешто раније, Централна обавештајна агенције (ЦИА) је у свом извештају, односно обавештајној процени NIE 15-90 из 18. октобра 1990. године, непогрешиво предвидела да ће се наредне (1991) године Југославија распасти, као и да ће тај процес започети на Косову и Метохији, а не у Словенији и Хрватској како се то на крају и десило. Наиме, пратећи анализе које обрађује ЦИА на простору Југославије може се увидети континуитет инсистирања на Косову као суштинском, нерешивом проблему југословенског руководства. Ова интенција се перманентно јавља од 1970. године. Ове тврдње представљају сегмент обавештајног рада делова америчког дипломатског кора, који је најзначајнији деловање имао, логично, у Београду, где је и седиште свих политичких и дипломатских дешавања. Додуше, разлога за такав закључак је било много. Талас незадовољства према Албанцима је покренут 1981. године када је током студентских демонстрација захтевано да Косово постане седма југословенска република. Одговор државног руководства је био одлучан и немилосрдан. Демонстрације су брутално разбијене од стране ЈНА, ситуација је била под контролом, али је постало јасно свима да се губитак ослонца у Брозовој личности осећао и да ће свака следећа ситуација бити тежа за контролисање. ,,Књига о Косову“, објављена 1985. године, српског историчара Димитрија Богдановића представља први политички памфлет усмерен ка критици југословенске политике вођене према положају српског народа у односу према Албанцима унутар Југославије. Кулминација политичке кризе на Косову и Метохији дешава се 1987. године, после протеста Срба након репресије већинског албанског становништва, а зенит достиже након Параћинског масакра, када је војник албанске националности, Азиз Кељменди, убио четири регрута ЈНА (Сафет Дудаковић, Хазим Џенановић, Горан Бегић, Срђан Симић) у касарни ”Бранко Крсмановић” у Параћину. Слободан Милошевић, исте године, на крилима своје чувене реченице Нико не сме да вас бије на Осмој седници ЦК СК Србије искључује из даљег рада свог сарадника и (дотадашњег) пријатеља Драгишу Павловића и тим чином de facto преузима улогу политичког вође Србије унутар СФР Југославије, то све наводи познати британско-амерички новинар Њујорк Тајмса Дејвид Бајндер у чланку објављеном 1. новембра 1987. године, под називом ,,In Yugoslavia, Rising Ethnic Strife Brings Fears of Worse Civil Conflict“. Поред тога цитира и изјаву савезног министра одбране СФРЈ, адмирала Бранка Мамуле, који тврди да је од 1981. до 1987. године откривено укупно 216 албанских иредентских организација са 1435 чланова унутар система ЈНА са крајњим циљем дестабилизације војске, убијања војника и старешина, тровања воде и хране, саботажа, крађе оружја и муниције, дезертерствима и осталим деловањима који умањују снагу и потенцијал ЈНА. Поред рада обавештајних агенција и новинских чланака, дипломатске активности америчког дипломатског представништва у Београду су несумњиво показивале велику пажњу ка решавању проблема косовског питања. Ова пажња ће се задржати до данашњих дана, а Косово и Метохија ће кроз низ догађаја постати непремостива препрека у развоју даљих српско-америчких дипломатских односа…
Преломни моменат, који представља сиже свих политичких криза и дешавања и уједно почетак размимоилажења српских и америчких интереса, десио се, симболично, на Видовдан, 28. јуна 1989. године, на Газиместану, приликом обележавања 600 година од Косовске битке. На тој церемонији и уједно политичком скупу, према насумичним проценама, пред милионским аудиторијумом, Слободан Милошевић одржао је енергичан говор прожет националним набојима и рекао нешто што се деценијама није могло чути на простору Југославије. Једни су овај догађај видели као коначно буђење српског народа заробљеног у раљама комунизма и југословенске идеје, док су други злоупотребљавали чувену реченицу Са чим ћемо пред Милоша? и најављивали надолазећу опасност од тзв. великосрпског хегемонизма, односно као потенцијални cassus belli за остваривање својих националистичких идеја у процесу коначне дисолуције Југославије. Милошевићевом говору су присуствовали сви чланови Председништва СФР Југославије, као и стране дипломате, изузимајући америчког амбасадора Ворена Зимермана и турског амбасадора Ердогана Тевфик Унајдина. Многи политички аналитичари су сагласни да је ово био јасан знак америчке администрације према политици српског руководства по питању Косова и Метохије. Намеће се закључак да је то заједнички пут који су руку под руку прошли САД и Слободан Милошевић, све до Куманова. Само што је од Газиместана до Куманова Милошевић прешао пут од победника до губитника, док се за супротну страну то не може рећи, за сада. Кључну улогу на почетку пута је одиграо Ворен Зимерман и то ће се показати као пресудно за Милошевића када се говори о каснијој борби за америчку наклоност током распада државе. Он заправо неће никада опростити Зимерману његов недолазак на Косово. Носиће већу клетву него Вук Бранковић, што ће вероватно бити један од разлога због чега ће 11 пута одбити Зимерманов захтев за пријем. Иначе, Зимерман је био један од оних тврдих, регановских кадрова који је сматрао да ће се у земљи попут Југославије наметнути путем игре ”штапа и шаргарепе”, при томе не схватајући дубину економских, верских, националних и надасве културолошких подела унутар Југославије. Овај јејловац је негде дубоко у себи симпатисао Југославију, само је није добро схватио. Да би је разумео морао је детаљно да проучи њену историју, морао је прво да добро израчуна оно што су саркастично и реторички, са подсмехом, понављали својевремено Иван Пернар, Стјепан Радић, па чак и Светозар Прибићевић: Колико кошта та крв са Кајмакчалана? Дајте да је у злату платимо. Зимерман је наступио као просечан брокер са Вол стрита, крајње хладно и прагматично, настојао је да сече југословенски чвор на ”равне части”. Иако се правдао у својој књизи ,,Порекло једне катастрофе: Југославија и њени рушитељи” да Југославија није заслужила да умре, ипак се може рећи да је, поред своје легендиране улоге, дефинитивно био један од оних који су Југославију ”из хуманих разлога” искључили са апарата. Посао и деловање Зимермана у Београду и Југославији све више је личило на посао лекара запосленог на гробљу. Почетком 1992. године, схватио је и он оно што је већ рекао Стјепан Месић: Мислим да сам обавио свој задатак, Југославије више нема. Убрзо потом, Ворен Зимерман се повукао из Београда и тиме завршио своју дипломатску каријеру, чији је врхунац очигледно био ”смрт Југославије”.
(наставиће се)
Аутор: Александар М. Гајић, докторанд историје
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Александра М. Гајића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
