У сред плодне војвођанске равнице као сведок векова и споменик давним временима стоји ранохришћанска лепотица- Арача. Бурна и неистражена историја ове сакралне грађевине и овог локалитета, остаци базилике који и даље одолевају зубу времена и пркосе киши и ветровима, тајне које крију ове зидине и атарска земља која је покрила читаву прошлост која тек треба да нам исприча своју причу.
Арача спада у најзначајније споменике средњевековне архитектуре у Војводини. Као споменик културе стављена је под заштиту државе 16. фебруара 1968. године решењем Републичког завода за заштиту споменика културе.
Археолози сматрају да је комплекс Араче био насељен још у праисторијско доба (млађе камено доба и насеље из млађег средњег века). Првобитна богомоља настала је још у XИ веку и највероватније је била парохијска црква или капела.
Најранији писани траг о насељу Арача датира из XIII века и као парохија се помиње у попису папског десетка међу католичким парохијама торонталског архиђаконата. У задњих 40-ак година археолози су интензивно радили на овом локалитету које представља значајно археолошко налазиште и том приликом пронашли остатке некадашње некрополе, формиране око предходне сеоске цркве од набоја (XII, XIII век) а у којој се наставило са сахрањивањем и након градње тробродне романичке базилике. То значи да је улогу локалне парохијске цркве преузела сама базилика.
С обзиром на век трајања Араче, јасно је да је ни легенде нису могле заобићи. Међу најзанимљивијима налазе се оне са Атилом Бичем Божјим, а постоји и једна у којој је Ричард Лавље Срце. Наиме, Ричард Лавље Срце се, наводно, у повратку из крсташких ратова, управо овде лечио лековитим блатом. Атила Бич Божји је, неки тврде, у кориту наше Тисе закопао благо. Због тог блага су, неки верују, бенегдитински монаси и долази овде да заграде манастир који није никад ни био завршен.
Испитивања која су спроводили људи из струке, показала су да су постојале две фазе у изградњи Араче. Утврђено је и да су током изградње коришћени мермер, тесани камен, цигла и тесаник, као и то да Арача поседује елементе који упућују на медитерански карактер плана.
У унутрашњости објекта налазе се масивни стубови од сивог пешчара, а на капителима стубова уочавају се елементи романичке биљне декорације. На једном се чак налази библијска фигура Адама који бере јабуку. Под је од плочица од црвеног мермера, али нажалост, данас су остаци ове некада моћне стасите грађевине уточиште за птице, док је сама грађевина окружена жбунастим растињем.
После владавине Турака, за време Мерсијевог управљања Банатом у Велобечкеречком округу, због тешких услова за живот, читава села су напуштена, јер је народ бежао од тешког кулука и пореза. То се види из извештаја ишпана Ташнера од маја 1719, у коме се каже да сеоски кнежеви одбијају послушност и да и сами беже с народом.
Недавно је Скупштини АП Војводине, у организацији Националног савета мађарске националне мањине, одржана стручна расправа о пројекту „Конзервација и унапређење цркве у Арачи и њене околине према наслеђеном стању“, током које су сумирани досадашњи резултати у ревитализацији овог средњевековног здања. На скупу је истакнуто да постоји договор органа управе општине Нови Бечеј, АП Војводине и Републике Србије о пружању финансијске подршке пројекту, а да је и Влада Мађарске до сада дала више од 600 милиона динара за пројекат Конзервација и унапређење цркве у Арачи и њене околине према наслеђеном стању”.
Поред договора о наредним корацима у оквиру пројекта презентовани су и резултати геофизичких истраживања, ласерских снимања и тродимензионални модел овог значајног споменика средњовековне архитектуре, а који су заједно урадили Покрајински завод за заштиту споменика културе и Институт „БиоСенс“.
Дачић: Односи са САД у успону, али нећемо мењати став о КиМ и санкцијама Русији
Преузмите андроид апликацију.
