Када је крајем октобра 2022. године Лула да Силва остварио победу у другом кругу председничких избора у Бразилу, било је оних који су постављали питање, хоће ли Жаир Болсонаро признати пораз?
Односно, да ли ће тада још увек актуелни председник искористи чињеницу да је изборе изгубио за тек нешто мање од 2% гласова и покушати да оспорио резултате избора?
Међутим, како је Лула без икаквих проблема инагурисан за председника Бразила 1. јануара 2023. године деловало је да су страхови од политичке кризе неоправдани и да је то питање решено. Самим тим, када је 8. јануара 2023. године група Болсонарових симпатизера упала у државне институције светска јавност била је и више него изненађена.
Додуше, треба рећи да су људи који су извршили јуриш на институције, практично од окончања избора демонстрирали против Луле одбијајући да прихвате резултате избора.
Са друге стране, сам Болсонаро није признао пораз, чиме је демонстрантима практично дао индиректну подршку. Када на све то додамо и снажне унутрашње политичке поделе у Бразилу, онда нам овакав развој ситуације постаје бар мало јаснији.
Наиме, обрачун на релацији Лула – Болсонаро не може се само посматрати кроз призму уобичајеног сукоба две политичке групације. Идеолошки јаз између Лулиних левичара и Болсонарових десничара је изузетно дубок и има дугу предисторију. Не смемо занемарити чињеницу да је Бразил био под војном диктатуром више од две деценије и да је левица своју препознатљивост, између осталог исковала у борби против те диктатуре.
Болсонаро је човек који је произашао из војних кругова и неретко хвалио време диктатуре.
Он је политичар који се ослања на апарат силе и моћне привредно-финансијске структуре у Бразилу које зазиру од левичарских група. Његови гласачи су махом белци и онај материјално богатији слој бразилског друштва.
Лула је његова сушта супротност.
Борац против војне диктатуре и заступник махом сиромашних Бразилаца, а посебно оних афричког порекла. Као и већина левичара у Латинској Америци он се залаже за корените друштвене и социјалне реформе и осуђује сваки, па и амерички империјализам. Међутим, за разлику од Чавеза у Венецуели и њему сличних, показао је значајно виши степен прагматичности онда када је обављао председничку функцију (2003-2011).
Лула се тада није бескомпромисно супротставио најутицајнијим и дубоко укорењеним економским, безбедносним и политичким структурама у Бразилу. Није посегнуо за национализацијом приватне имовине и није кренуо у обрачун са крупним капиталом. Такође, на спољнополитичком плану није ушао сукоб са САД-ом. Управо та, тада показана тактичност, омогућила му је да и данас буде прихватљив за политичке кругове на Западу.
Иако су многи, нарочито у радикалним левичарским круговима, замерали Лули због попустљивости и неспремности на радикалне реформе, из садашње перспективе гледано делује да је председник Бразила бирао најрационалнији пут. Суштински, он није одустао од својих циљева, него се определио за постепене промене прилагођене друштвеним приликама у његовој земљи.
Међутим, последња дешавања показала су да оним најрадикалнијим десним структурама у Бразилу ни умерени Лула није прихватљив.
Свесне су Болсонарове присталице да ће пре или касније он угрозити њихове виталне политичке и економске интересе. Управо зато су и покушали да га уклоне са власти. Овај пут нису успели, али то не значи да и даље неће покушавати. Много тога зависиће од способности Луле да успешно лавира у унутрашњој и спољњој политици.
Уколико у томе не успе, веома лако га може задесити судбина Дилме Русеф, његове шефице кабинета и наследнице на челу Бразила 2011. године. Русеф је „прешла границу“, тако да се цео систем окренуо против ње. Бразилска „дубока држава“, искористила је корупционашку аферу како би се институционално обрачунала са председницом. „Меким државним ударом“ Дилма Русеф је смењена чиме је утрт пут Болсонару да преузме власт. Управо та претња унутрашњег преврата, као „Дамоклов мач“ висиће над главом и Луле да Силве све време његовог новог мандата.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
