Већ неколико година уназад присуствујемо ренесанси српске државне политике која се у великој мери огледа кроз сарадњу државе и цркве.
Нема државног празника кога на заједнички начин неће обележити представници државе и цркве. Поред тога, нема ни значајне одлуке која се треба донети а да претходно држава није консултовала цркву.
Сведоци смо тога да се у свакој кризној ситуацији председник државе састаје са поглаваром Српске Православне Цркве како би затражио благослов за решавање кризе. Најсвежији пример тога је недавни поноћни састанак председника Србије Александра Вучића и патријарха српског господина Порфирија. На том састанку, председник Србије је затражио благослов од српског патријарха за решавање највеће кризе која се десила на Косову и Метохији још од Мартовског погрома 2004. године. Све ово се налази под специјалним нападом наше другосрбијанске елите којој оваква симбиоза државе и црвке посебно смета.
У датим нападима предњаче ставови да се тиме нарушава демократија и секуларно уређење државе. А да ли је то баш тако?
Представници другосрбијанске анационалне елите на сва друштвено-политичка питања гледају марксистичким очима, па тако и на религијска. Ово уопште не чуди с обзиром да је та елита створена у време тоталитарног система комунистичке Југославије у којем није било места за Цркву. Падом Берлинског зида долази до рушења комунизма, а да би опстали и задржали своје друштвене позиције у новом поретку који се на развалинама комунизма стварао, другосрбијанци су морали да „пресвуку одело“. Тако више нису били отворено за комунизам.
Од некога ко је у једном периоду чврсто заступао бољшевистичке ставове, постали су неко ко се залаже за улазак у Европску унију, и ко заступа вредности грађанске и демократске државе. Међутим та промена је била само декларативна и привидна, а суштински они су остали исти. Задржали су идентичне светоназоре, а што је још важније, задржали су исте методе политичке борбе. Природа те елите остала је недемократска и тоталитарна. На основу тога и круг политичких непријатеља им је остао исти, са разликом што се данас не боре под маском Лењина и комунизма, већ под маском људских права, демократије и грађанских слобода. Управо под том маском они ударају и на Цркву. А како на цркву и религију гледају западне земље чијим примерима се они наводно воде? Сасвим супротно. На примеру тих држава ми можемо да видимо да религија и демократија нису у супротности.
Рецимо, САД су настале као федерација верских заједница.
Други председник САД-а и један од Очева оснивача, Џон Квинси Адамс, једном приликом је за Устав САД-а, који иначе служи као демократски узор, рекао: „Наш Устав је створен само за моралне и религиозне људе“. Такође, пуних 67 година званични мото САД-а који се налази и на свакој новчаници долара гласи: „Ми верујемо у Бога“ (”In God We Trust”) . Тај Устав је на снази и данас и представља најстарији писани кодифоквани национални устав који је у употреби. Он у свом првом амандману одређује САД као секуларну државу. Оснивачи САД-а су вођени религијским уверењима створили политички систем у којем је религијиа одвојена од државе али не и од политике што и јесте суштина секуларизма. Да ли је због овога Америка мање демократска држава? Наравно да није.
Са друге стране имамо пример Енглеске у којој је веза између државе и црвке још јаче изражена.
Енглеска је држава која има државну цркву. Енглески краљ, који је поглавар државе, у исто време је поглавар и енглеске англиканске цркве. Он именује надбискупа, бискупе и декане великих катедрала. Такође, британски парламент доноси одлуке о богослужењу у црвки. Међу члановима горњег дома Парламента Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске који се назива Дом лордова, поред световних лордова, налазе се и духовни лордови које чине 2 надбискупа и 24 бискупа. Овде видимо да Енглеска има чак и одређене елементе теократске државе. Да ли је онда таква Енглеска недемократска држава? Јасно је да није. То нико не доводи у питање.
Слична је ситуација и у Краљевини Данској чији Устав у члану 4. прописује да је Евангеличка лутеранска црква државна црква Данске и да као таква има помоћ државе.
Такође, многи Данци плаћају црквени порез од чега се касније свештенству исплаћују плате и пензије, те обнављају верски објекти.
Када је реч о Европској унији, не улазећи у то шта она данас представља, у њеним темељима се итекако налазе религиозне црте што се може најбоље видети из изјаве једног од њених оснивача Роберта Шумана, кога је узгред буди речено поглавар Римокатоличке цркве папа Фрања предложио за свеца. Он је једном приликом рекао: „Демократија ће бити хришћанска или је неће бити. Нехришћанска демократија потонуће у анархију и хаос.” Дакле човек по чијем документу (”Шуманов план”) је створена Европска заједница за угаљ и челик, претходница Европске уније, не само да не види ништа спорно у повезаности државе и цркве, већ инсистира да демократија може бити искључиво хришћанска.
Из свега поменутог видимо да повезаност државе и цркве не угрожава вредности демократије, већ штавише – додатно је јача.
Другосрбијаници уместо што на ово питање гледају очима Карла Марска и Владимира Илича Лењина (док се уједно позивају на вредности западног света) нека погледају какав је однос према религији у тим земљама. Српска Православна Црква као институција која окупља највећи број грађана Србије и која има огромне заслуге због тога што постојимо данас као народ, и што уопште имамо државу, има свако право да учествује у друштвено-политичком животу ове земље. Крајње је време да сви они који и даље нападају Цркву што пре прихвате да је Берлински зид пао. Прошла су времена када су њихови идеолошки „очеви“ пуцали у иконе, убијали и затварали свештена лица. Данас је црква саставни део демократског живота. Чим то прихвате биће боље и њима и друштву у целини.
Аутор: Алекса Тојчић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Немање Завишића можете прочитати овде:
Aleksa Tojčić: Zašto je drugosrbijanska elita okrenuta Zagrebu?
Преузмите андроид апликацију.
