Рат у Украјини, бацио је у други план сва друга спољнополитичка питања на глобалном нивоу, али у његовој сенци остала су и многа важна регионална дешавања.
На пример, Црна Гора се суочава са перманентном политичком и институционалном кризом која би несумњиво имала много већу пажњу јавности да медијски простор није преокупиран сликама из Украјине.
Позадину константних унутрашњих превирања у Црној Гори лако можемо пронаћи у покушају Мила Ђукановића и његовог ДПС-а, да након губитка августовских избора 2020. године, спрече нову већину у намери да се обрачуна са њиховим коруптивним наслеђем. За Ђукановића и његове партијске саборце то није само питање њихове политичке будућности, већ личне слободе, која би била веома упитна уколико би се пред законом доказивала њихова евентуална одговорност за бројне криминалне и корупционашке афере.
Наредна година би могла бити и година расплета када говоримо о ситуацији у тој земљи. Наиме, одржаће се редовни председнички избори, уз које би се веома лако могли организовати и парламентарни. Управо на тим председничким изборима Ђукановић ће грчевито бранити ту последњу формалну полугу власти, за коју се држи не само он, него и његова партија. Пораз би дефинитивно запечатио његову политичку судбину, а самим тим, пут ка демонтажи његовог коруптивног система био би потпуно отворен.
Поред Црне Горе земља која се суочава са политичком кризом, и то константном, јесте и БиХ.
Једино што делује да за БиХ ова година неће бити година расплета. Односно, разрешење кризе у овој земљи се ни не назире. Наиме, након октобарских избора очекивао се појачан притисак међународне заједнице на све три стране, српску, хрватску и бошњачку, како би се нашло компромисно решење око унутрашњег уређења земље. Међутим, то се још увек није десило, а нема ни најаве неке појачане дипломатске активности по овом питању.
Додуше, не треба занемарити ни то да у фокуси америчких и европских званичника, када говоримо о нашем региону, није БиХ, већ Косово и Метохија. Путинова изјава у којој је косовски преседан искористио као оправдање за сецесионистичке процесе у Украјини вратила је јужну српску покрајину у фокус западних политичких структура. Са друге стране, агресивна политика Аљбина Куртија довела је ситуацију у јужној српској покрајини на ивицу оружаног обрачуна, тако да је питање Космета за политички Запад постало акутно.
Управо зато, можемо очекивати да ће у овој 2023. години под лупом поново бити Космет.
За разлику од Црне Горе где се може очекивати разрешење кризе у текућој години или БиХ где је то мало вероватно, за КиМ је веома тешко дати било какву процену. Притисак Запада биће свакако јак да се то питање оконча и Путину избије аргумент о преседану, међутим, биће и снажних отпора прављењу било каквог компромиса.
Курти ће пре ићи на ванредне изборе него што ће прихватити Заједницу српских општина, а Београд без испуњења те најважније одредбе Бриселског споразума неће прихватити никакво продубљивање даљих разговора са приштинском администрацијом. Самим тим, уколико Запад притисне Куртија да прихвати ЗСО, неминовни су ванредни избори у јужној српској покрајини и одлагање преговора за најраније крај текуће године.
Међутим, постоји опција да САД и ЕУ креирају неки нови „коначни споразум“ у који би укључили и ЗСО, што би лопту пребацило у дворишту Београда.
У том случају све ће зависити од усклађености једне такве понуде са српским виталним националним интересима. Уколико тај предлог Запада буде прелазио „црвене линије“ Београда, што је сасвим очекиван сценарио, онда ће свакако бити одбачена. У том случају ЗСО и повратак Срба у институције поново ће бити кључне теме, а самим тим и избори на Космету постаће најреалнија опција. Повратак Срба у институције и реализација ЗСО међусобно су условљени, а ни једно ни друго није могуће спровести док је на власти у Приштини Куртијева политичка опција.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
