Улица Максима Горког у Новом Саду, названа је по руском писцу, оснивачу књижевног метода социјалистичког реализма и политичком активисти, а између два светска рата носила је назив Улица цара Николаја.
Ова улица повезује Булевар ослобођења са Кејом жртава рације, односно од ужурбане новосадске кошнице, води до мирног Дунава.
Данас већина градова има своју „Долину гладних“, а новосадска се једним својим делом налази на самом почетку ове улице.
За оне који не знају, „Долина гладних“ је место где је на релативно малом простору сконцентрисан велики број киоска са брзом храном, маркета и трафика, а где се обично након вечерњег изласка свраћа на пљеску, гирос, пица парче, грицкалице или било шта друго чиме ће се напунити желудац након провода, упити вишак алкохола у организму или обновити потрошене калорије.
Већина локала ради 24/7 и увек је на услузи исцрпљеној клијентели која се враћа из ноћног провода, али и свима осталима који би нешто на брзака да презалогаје или немају времена да сами кувају.
Преко дана, у току пре поднева, најчешће муштерије су запослени на паузи за доручак, док су у послеподневним часовима најчешћи они који након радног времена немају воље, времена или знања да сами себи нешто скувају код куће.
За ову улицу се осим да је „Долина гладних“, може још рећи и да је „Долина адвоката“, због невероватно великог броја адвокатских канцеларија које се налазе у овој улици, а све због непосредне близине Основног суда у Новом Саду.
Прича о улици Максима Горког није комплетна, а да се не помене бензинска станица (БС) Велика печурка, својеврстан новосадски топоним, који живи још само у причама старијих Новосађана и на старим фотографијама.
Велика печурка саграђена је 1976. године, по пројекту архитекте Мирка Стојнића, уз помоћ инжењера Милана Манојловића, а за тадашњи Југопетрол, односно НАП.
У време када је грађен, а и у потоњим годинама, читав пројекат био је права атракција. Необичног и упадљивог дизајна, БС Велика печурка је на том месту стајала готово четири деценије, иако је у време док је нацрт још био на папиру, струка имала сумње да је тако нешто уопште могуће изградити.
На око, прилично једноставно решење, али гледано из угла струке изузетно компликовано, састојало се од само једног носећег стуба и надстрешнице пречника 25 метара.
За своје дело архитекта Мирко Стојнић добио је престижну награду у Милану.
И како то обично бива, нова времена доносе нове интересе, а како је Нафтна индустрија Србије већински продата Гаспром њефту, интерес компаније био је да купцима понуди квалитетније производе и услуге, те да на месту досадашње станице за снабдевање горивом Нови Сад 1 (како се званично звала БС Велика печурка) изгради потпуно нов и савремен објекат.
Тако је БС Велика печурка, 1. септембра 2014. године отишла у историју. Старосађани би рекли: „Некада је била Велика печурка, а сада је само бензинска станица…“
Било како било, одмах са друге стране улице налази се зграда коју користи Радио телевизија Војводине.
Ову зграду је 1939. године изградило удружење “Хевра Кадиша”, које делује у склопу Јеврејске општине у Новом Саду и она је пре Другог светског рата била јеврејско сиротиште и дом за старе.
После рата, објекат је национализован и предат на коришћење Нафтагасу, да би након приватизације те компаније, зграда прешла у трајно власништво Гаспром њефта.
Како је објекат РТ Војводине на Мишелуку срушен током агресије НАТО-а на нашу земљу, од 1999. године поменута телевизија је подстанар у овом простору.
После раскрснице са Стражиловском, у једном од дворишта улице Максима Горког налази се седиште Одбојкашког клуба Војводина.
ОК Војводина основан је 1946. године, а до данас је најтрофејнији одбојкашки клуб у Србији са 18 националних првенстава и 15 националних купова (од чега 7 дуплих круна – освојено и првенство и куп), 5 суперкупова и 1 CEV Challenge cup, што даје укупну бројку од 39 трофеја у мушкој конкуренцији.
Златна генерација ОК Војводина још је у сећању многих љубитеља овог спорта, будући да су њени играчи били окосница националног тима који је освојио велики број међународних одличја, као и оно најсјајније – Олимпијско злато у Сиднеју 2000. године.
Пар кућних бројева низ улицу налази се Институт за ратарство и повртарство Нови Сад, основан 1938. године Одлуком Министарства пољопривреде Краљевине Југославије.
Институт је са радом почео као Пољопривредна огледна и контролна станица. Станица је била лоцирана у згради саграђеној 1938. године, а ту се налази до данашњег дана.
За више од 80 година свог постојања, Институт је мењао статус и организацију са развојем друштвених односа у којима је деловао. Током свих деценија постојања, основна делатност Института остала је усмерена на стварање сорти и хибрида ратарских, повртарских, као и великог броја крмних, индустријских, лековитих и зачинских биљака.
С тим у вези, примарне активности Института спроводе се у оквиру 4 департмана, 5 лабораторија и две услужне јединице.
У улици Максима Горког налази се и седиште Ваздухопловног савеза Војводине.
Овај савез има дугу традицију, што није изненађујуће, с обзиром да је Нови Сад некада био престоница српске авио-индустрије.
Сам клуб основан је 11. марта 1928. године, када је Месни одбор аеро-клуба у Новом Саду прерастао у Обласни одбор Аеро-клуба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, надлежан за Срем, Бачку и део Славоније, са 32 Месна одбора и 2.160 чланова.
За првог председника Обласног одбора, на годишњој обласној скупштини у Новом Саду, изабран је познати новосадски добротвор, индустријалац, и земљопоседник, Гедеон Дунђерски.
Како онда, тако и данас, циљеви Савеза су да својим деловањем доприноси развоју и промоцији спорта у АП Војводини и повећању бављења грађана ваздухопловним спортом, посебно деце, омладине, жена и особа са инвалидитетом, развијање и унапређење ваздухопловних активности и ваздухопловног спорта и сличне активности.
Већ при крају ове улице налази се једна од највећих школа у Новом Саду, Основна школа „Ђорђе Натошевић“.
Име носи по једном од првих српских педагога и педагошких писаца Ђорђу Натошевићу.
Изградња школе је започета 1953. године, а пошто је грађена у етапама, завршена је 1955. године.
Пар десетина метара даље, улица Максима Горког излази на Кеј жртава рације, па се после асфалта и сенке од крошњи дрвећа отвара широко пространство реке Дунав и поглед на Петроварадинску тврђаву.
Преузмите андроид апликацију.
