Јаков Игњатовић био је српски књижевник, политичар (Сентандреја, Мађарска, 12. XII 1824 – Нови Сад, 5. VII 1889). Потиче из трговачке породице која се под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. преселила из Призрена у горњу Угарску.
Игњатовић се родио у Сентандреји. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију у Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд. У Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба.
Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима и велики бележник у Новом Саду. У периоду од 1863. до 1879. живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу.
Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума.
Због тога је нападан као „мађарон“ и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. Умро је у Новом Саду 1889. године. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.
Понет пештанским мартовским превирањима, он одмах по доласку у Нови Сад и Сремске Карловце бива запањен током догађаја. Дошао је, вели, као ваљда највећи српски шовиниста, опијен српским народним песмама, стиховима Симе Милутиновића и сновима о обнови Душановог царства, да би се суочио са Војводином, односно са побуном против Мађара.
За њега, студента права и верног поданика Круне светог Стефана, тако нешто беше равно катастрофи. И умало да је дозиви одмах по доласку у Карловце, дан уочи Мајске скупштине. Слушајући успаљене говорнике на митингу закључио је да они хушкају на грађански рат па се обратио маси позивом „да се манемо Војводине и Мађара, већ да се сложимо у том да градимо једну већу државу, са увеличањем Србије, да извојујемо Душаново царство“. Само што га нису линчовали.
Књижевни радови
Игњатовић је своју књижевну делатност развио кад је дошао за уредника „Летописа“, Он је написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности.
Такви су романи: „Ђурађ Бранковић“, „Краљевска снаха“ и недовршени „Дели – Бакић“; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, „Стари и нови мајстори“ и последњи и најобимнији „Патница“. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друшта у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и „Трпен спасен“ (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).
Mihailo Vitković: pesnik koji je povezivao svoju srpsku narodnost sa mađarskim rodoljubljem
Преузмите андроид апликацију.
