Један Павле, рођен давне 1787. године, заувек је обележио српску, новосадску историју. Иако је рођен у Сомбору, у Новом Саду је провео велики део свог живота где је и умро 1867. године.
Ретко ко га зна као Павла, али сте зато сви чули за Владику Платона Атанацковића како је остао познат у народу.
Осим што је за живота био владика бачки и будимски, био је писац и народни добротвор. Био је и председник Матице српске, по чему га огроман број Новосађана зна.
Именован је за почасног члана Друштва српске словености и Српског ученог друштва.
Први професор Учитељске школе у Сентандреји
Гимназију и богословију завршио је у Сремским Карловцима, а затим је положио учитељски испит, оженио се и постао свештеник и учитељ у Сомбору 1809. године. Истакао се као добар педагог, па је постао први професор Учитељске школе у Сентандреји. Остао је професор Учитељске школе и када се она преселила из Сантандреје у Сомбор.
Поред свега тога у Сомбору је био парох.
Трновит пут до владике
Пошто му је умрла попадија, отишао је у Сремске Карловце, где се закалуђерио 1829. године након дужег искушења у Крушедолу.
Постао је игуман и архимандрит у Шишатовцу, па у Бездину. За будимскога владику постављен је 1839. године.
Након смрти Саве Текелије, био је једно време председник Матице српске.
Помогао је да се Текелијино имање очува као власништво Српскога завода у Пешти, коме је и био завештан.
Уследиле су тешке године за Платона Атанацковића…
За време Српскога народнога покрета 1848 – 1849. нашао се у веома тешком положају.
Најпре је одбио место начелника за православну цркву у мађарском министарству просвете, али у то време Јосиф Рајачић је проглашен за патријарха Срба у Војводини Српској.
Пошто је патријарх Рајачић постао неприхватљив мађарским властима Платон Атанацковић је 25. јуна 1848. био присиљен да прими од мађарских власти управу над српском црквом у Угарској, тачније да прихвати одавно упражњено место будимскога владике.
Пошто је Рајачић у то време већ био прекинуо односе са мађарским властима није признавао ни Платона за будимскога владику.
Мађарске власти су онда целу православну цркву у Мађарској повериле Платону, а Рајачића прогласили издајником.
То је био повод каснијега дуготрајнога спора Платона и Рајачића.
Сукоб је трајао годинама, а окончан је тиме што је Фрањо Јосип Платона одредио за владику у Новом Саду.
Могло би се рећи да од тада датира његова љубав према овом граду, за који је много тога учинио.
Родољубље је било на месту број 1 Атанацковићу, а то је и доказао тако што је дао 40.000 форинти за оснивање српске правне академије у Новом Саду.
Уз то је купио штампарију Данила Медаковића и поклонио је српској новосадској гимназији.
Читав свој живот се бавио просветом и чинио је све што је у његовој моћи да српска деца буду првенство школована.
Основао је у Сомбору фонд, назван Платонеум за издржавање сиромашних ученика Учитељске школе.
Помагао је Српском народном позоришту и другим установама. На Алмашком гробљу код Новог Сада подигао је себи капелу за гробницу, а поред ње је установио школу са станом за учитеља и осигурао им издржавање.
Новчано је помагао и православној цркви, као и новосадској болници.
Новосађани су у знак захвалности приредили бакљаду у његову част 1861. године, а поздравни говор одржао је ни мање ни више него Светозар Милетић.
Познат и по својим делима, издао је преко 40 књижевних радова од којих су најзначајнији: “Принос родољубивих мислеј на жертвеник народнога напретка”, “Дијеталне беседе”, “Повјест резиденције епископа будимскаго”, “Педагогика”, “Методика”.
Новосађани су и у тадашње време схватали његов значај, али оно што, нажалост, није доживео јесте бисту испред Матице српске.
Биста висока 210 цениметара, подигнута је 1976. године у част Владике Платона Атанацковића. Рађена је у бронзи, на постаменту од мермера, од стране београдског вајара Небојше Митрића.
Čiji lik krasi zgradu jedne detelinarske ulice? Ko je bio čika Steva?
Преузмите андроид апликацију.
