Нови Сад многима је познат по својој раскошној архитектури старој и више од једног века, а „иза“ сваког старог објекта, фасаде и пројекта стоји човек чија је идеја спроведена у дело.
Владимир Николић само је један од таквих људи. Он се бавио архитектуром, али није имао диплому из те области.
Далеко од тога да није знао шта ради.
У Сенти је завршио основну школу, средњу наставио у Панчеву па у Марибору, а затим уписује Високу техничку школу у Минхену.
Затим 1880. године одлази у Беч где уписује Политехникум, али као апсолвент није одбранио свој дипломски рад, па самим тим није добио диплому као потврду свог знања.
Краљ Милан Обреновић га је, као инжењера Министарства грађевина, 1889. године одликовао Таковским крстом петог реда након само шест година рада у Београду.
Неколико година касније, 1892. године долази у Сремске Карловце и креће да „украшава“ територију АП Војводине својим најкомплекснијим радовима. Исте године по његовом пројекту изграђен је Патријаршијски двор у Сремским Карловцима у неоренесансном стилу.
Прва грађевина коју је пројектовао у Новом Саду било је Дунђерсково позориште 1895. године. Нажалост, зграда је изгорела 1928. године, те остаје упамћена само кроз неколико фотографија.
Један од „његових“ објеката у Новом Саду сви знају, а у питању је Велика српска православна гимназија у Новом Саду, данас познатија као Гимназија „Јован Јовановић Змај“. Зграда је подигнута 1901. године, а последњи пут реновирана 2016. године, када јој је боја из беле промењена у беж.
Зидана је у ренесансном стилу, а на фотографији испод можете погледати и аутентичан пројекат предње стране овог објекта, потписан и печатиран од стране Владимира Николића пре више од једног века.
Када од Трга слободе кренете Змај Јовином улицом, стижете право до споменика чика Јови Змају, а иза њега, упечатљивог Владичанског двора. То је још једно уметничко дело Владимира Николића, настало 1901. године.
Интересантно је да на пројекту стоји потпис Ференца Рајхла.
Јавност је мислила да је патријарх Георгије Бранковић „гурао“ своје кумче, управо Николића, па је, како би се избегле побуне, пројекат потписао Рајхл.
„Направио сам план, Рајхл га је потписао, двор се гради и мирна Бачка“, прокоментарисао је касније ситуацију Николић.
Иза Николића остале су још бројне грађевине у Сремским Карловцима, Бечеју, Сомбору, тадашњем Будиму, Меленцима, Беочину, Иригу и Вуковару.
Градио је и на југу данашње Србије, пројектовао Лесковачку гимназију која је касније срушена, па се његов траг ван АП Војводине тако губи.
Није познато ни да ли постоји још грађевина које су дело управо Николићевих пројеката, али се претпоставља да има таквих случајева.
Владимир Николић преминуо је 1922. године, а сахрањен је на Чератском гробљу у Сремским Карловцима.
Сахрањен је у капели која је по његовом пројекту саграђена 1902. године и посвећена Катарини, његовој мајци, након њене смрти. Иконостас капеле је осликао Урош Предић, један од највећих српских сликара.
Капела важи за непокретно културно добро и споменик културе, адекватно њеном ствараоцу који је у њој и сахрањен заједно са члановима своје породице.
Више о Владичанском двору, једном од најважнијих дела Владимира Николића, прочитајте у тексту испод:
Преузмите андроид апликацију.
