Иза назива Сентандрејског пута, данас названог и Сентандрејски булевар, стоји једно симболично место и једна прича препуна српске историје.
У питању је „српски“ градић у Мађарској – Сентандреја. Налази се недалеко од Будимпеште, на десној обали Дунава. Према попису из 2010. године у њему живи 25.000 људи, а Срба је нешто мање од стотину.
Зашто је онда Сентандреја „српски“ град?
Најстарији део места је око Београдске цркве подигнуте 1521. године. Подигнута је од стране српског становништва које је избегло из данашње престонице због доласка Турака.
У 16. веку у овај градић доселило се чак 8.000 српских породица. Патријарх Арсеније Чарнојевић предводио је експедицију познату као Велика сеоба Срба, а разлог је такође спашавање од најезде Отоманског царства. Тада су у ово место пренесене и мошти кнеза Лазара, које су ту боравиле наредних 7 година.
Сви досељени населили су се око једног узвишеног дела места, а тај део зове се – Клиса, баш као данашње предграђе Новог Сада чији главни булевар носи име „Сентандрејски“.
Иако постоје подаци да је новосадско насеље Клиса формирано у истом периоду, око 1690. године, не можемо тврдити чија је Клиса „прва“.
Што се тиче мађарског места са Клисом, према инфромацијама из 1720. године, 88% становништва Сентандреје чинили су Срби.
Бројчаност и проценат се касније смањио, па и сам значај, али историја остаје непромењена.
Прва учитељска школа у Мађарској била је заправо српска учитељска школа подигнута управо у Сентандреји 1812. године. Мађари су своју учитељску школу основали 13 година касније.
Први градоначелник Сентандреје био је Србин – Евген Думча, тадашњи потпредсединк Српског народног црквеног сабора.
Значај Сентандреје за Србију није нова ствар. О њему је писала и „Политика“ давног 5. јула 1938. године. Новинар Ђорђе Бељански још тада бележи значај овог места за српску историју, али такође и његову запуштеност, већ тада.
Број српског становништва полако се смањивао, самим тим и њихова „моћ“, што је повлачило и пропадање неких знаменитих објеката које су у овом месту подигли управо Срби.
Србима у Сентандреји „пресудио“ је Први светски рат
Многи српски грађани тада су страдали, многи су се иселили, а оштећени су и српски храмови. Свих седам православних цркава у овом месту остало је без свештеника и звона.
Сада су четири од те цркве у власништву Српске православне цркве. То су Пожаревачка, Преображењска,Богородична (Београдска катедрала) и Благовештенска црква.
Сентандреја данас одише нешто другачијим духом, али још увек на српски начин
Овај градић је у модерним временима постао туристички атрактиван као шеталиште надомак Будимпеште. Уске улице, зачињене окаченим кишобранима и лампионаима, калдрма, старе фасаде, кеј уз Дунав – у питању је заиста фотогенично место.
Ипак, српски дух неизоставан је део Сентандреје.
На главном тргу названом „Фо“, борави српски Еснафски крст још од 1763. године након епидемије куге. У месту се налази још и крст кнеза Лазара, али и друге знаменитости које вас могу „вратити“ у Србију.
Осим већ поменутих цркава, град има и трг Вука Караџића где је кућа у којој је боравио, постоји „Улица Срба“, али и српска кафана чији власник носи презиме Маргаритовић, презиме које је у Сентандреју „дошло“ 1690. године, заједно са 8.000 српских породица.
У Сентандреји се налази и „Српски православни музеј“ који садржи велики број сачуваних икона и других црквених предмета.
Знаменитих локала, занимљивих места и споменика са богатом српском историјом у овом месту је, много више него у овом тексу, па вас позивамо да ако вас пут нанесе у Будимпешту, свратите и у Сентандреју – нећете се покајати.
Водич за пут од Новог Сада до Будимпеште погледајте у тексту испод:
Преузмите андроид апликацију.
