Шумадијска улица је једна од оних улица на Подбари која представља спој староградње и новоградње. Некада је била део индустријске зоне Новог Сада, све док се град није проширио на ту страну, а фабрике или премештене на друго место или заувек угашене.
Када се крене овом улицом из правца Трга Републике, оно што прво упада у очи су крошње дрвећа које се протежу дуж целе улице, правећи дебелу хладовину, готово током целог дана. С јесени, читава улица због тога „пожути“, а доминантан је мирис опалог лишћа.
На почетку улице, у згради која помало подсећа на средњовековни замак, налази се једна од институција, од великог значаја за културно и уметничко наслеђе ових простора – КУД „Светозар Марковић“.
Културно уметничко друштво “Светозар Марковић” једно је од најсатријих и најтрофејнијих Културно уметничких друштава у Републици Србији, а основано је 3. маја, 1945. године у Новом Саду.
Своју активност ово културно уметничко друштво остварује кроз много секција: бројне фолклорне секције различитих узраста, женску певачку групу, хор, народни оркестар, велики тамбурашки оркестар, дечији оркестар, као и кроз неколико школа.
Током свог дугог постојања, кроз КУД „Светозар Марковић“ је прошло преко 40.000 чланова, што само по себи говори о великом угледу и значају овог друштва. Многи од познатих и цењених јавних личности су своје прве уметничке кораке направиле управо у КУД-у “Светозар Марковић”.
Данас се у КУД-у окупљају деца свих узраста, од најмлађих основаца, средњошколаца, студената, до радника и пензионера.
Основни циљ овог КУД-а је неговање културног наслеђа, песме, музике и фолклора, савремених плесова и стваралаштва, традиције и обичаја Срба и других народа и народности.
Па ипак, без лоше намере да умањимо културни, историјски и друштвени значај Културно уметничког друштва “Светозар Марковић”, морамо рећи да се пре њих на истој адреси налазило једно друго удружење, такође од великог културног, историјског и друштвеног значаја – Друштво ратних добровољаца ратова од 1912. до 1918. године.
Наиме, у Новом Саду је 1928. године основано Удружење ратних добровољаца, како би се борили за остварење својих права, те неговали родољубље и чували сећање на догађаје из ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године.
Како су били врло активно друштвено-одговорно удружење грађана, временом се јавила идеја о градњи простора у којем би могли да обједине своје активности, те да се договарају и организују.
Финансијска средства за остварење својих планова прикупљали су дужи низ година, тако да је изградња почела 1939. године, а завршена 1941. годиине.
Зграда која је изграђена у потпуности је прилагођена потребама удружења. Током саме изградње дошло је до извесне измене пројекта, па су уместо планираног концепта модерне, унети елементи инспирисани средњовековном градитељском традицијом.
Како би се што боље ускладила са циљем са којим је и подигнута, палату краси рељеф са ликом витеза, који се може видети на фасади.
Ни пурпурна боја палате није случајна. Наиме, оваква боја грађевине била је карактеристична за неке наше средњовековне цркве, попут цркве манастира Жича. Попут неког средњовековног замка, на улазу у палату централно је потављен велики полукружни улаз.
Нажалост, палата је завршена у освит новог светског рата, када је опет требало бранити слободу. Окупационе власти нису биле ни мало благонаклоне према Удружењу, па је његов рад забрањен, а већина чланова затварана, мучена или завршила у логорима.
После рата, нове власти такође нису биле благонаклоне према овом удружењу.
Одлуком од 18. фебруара 1947. године, Министарство унутрашњих послова је одлучило да се Друштву ратних добровољаца ратова од 1912. до 1918. године, наводно, као профашистичкој организацији, забрањује рад и конфискује сва имовина.
Одлука је спроведена у дело 1950. године, а зграда додељена Културно уметничком друштву „Светозар Марковић“, па данашње генерације ни не памте првобитну намену зграде, као ни Удружење чијим средствима је направљена.
У склопу обележавања 100 година од завршетка Првог светског рата, Завод за заштиту споменика културе Новог Сада поставио је инфо табле посвећене учесницима Првог светског рата.
На овим плочама је исписано око 1.000 имена добровољаца у српској војсци, учесника Великог рата са подручја Новог Сада.
Веома значајан објекат налази се на другом крају улице, а у питању је Саобраћајна школа „Пинки“.
Као што смо већ навели, цео крај Подбаре у којој се налази Шумадијска улица некада је био део новосадске индустријске зоне, па се у њој деценијама налазила компанија НИВА.
Компанија НИВА је основана далеке 1920. године под именом Икарус, а у периоду 1930-1947 године пословала је под називом Новатор и још тада је имала широк производни програм у којем је доминирао Јорге памук, котинина и медицински памук.
Од 1959. године компанија послује под именом НИВА и основна делатност компаније је производња медицинских средстава и производа од вате.
Од 2007. године компанија НИВА је 100 посто у приватном власништву. Након приватизације конзорцијум физичких лица донео је одлуку о измештању производње у погоне у Жабљу. Две године касније погони су премештени, а стари објекти остали су закључани и препуштени зубу времена.
Осим фабрике НИВА, у Шумадијској улици на броју 12 некада се налазила и прва српска фабрика авиона, аутомобила и стројева Икарус.
Фабрика Икарус имала је врло скроман почетак, као мало новосадско предузеће по имену Индустрија мотора Протић и другови и било је презадужено.
Фирма је у стечај отишла 1923. година, а тада је преузима пензионисани војни пилот хидроавиона Димитрије Коњовић, иначе млађи брат чувеног српског композитора Петра Коњовића.
Наиме, Димитрије Коњовић се одлучио на овакав пословни потез након што је закључио да будућност лежи у ваздухопловној индустрији. Са својим пријатељем инжењером Јосипом Миклом и још неколико предузимљивих људи, Коњовић оснива Икарус – прву српску индустрију аероплана, аутомобила и стројева.
Првобитно је фирма названа Ковачевић и комп, али је врло брзо променила име у Икарус.
Почеци рада фабрике су били врло скромни, мада ни авиони тада нису били компликовани као данас. Довољно је рећи да је за потребе производње закупљена суседна фабрика намештаја, која је послужила за производњу дрвених делова авиона, док су остали делови од метала и мотори набављени у војном арсеналу у Бечу.
Фабрику Икарус на старту су чинила два службеника, један пословођа, 6 радника и 4 шегрта који су за рад имали 2 глодалице, 4 струга, парни чекић, неколико бушилица и подоста ручног алата.
Сви авиони које је Икарус производио до 1925. године служили су за обуку пилота. Тада команда Војног ваздухопловства одлучује да фабрици укаже поверење и када су у питању ратне летилице. Икарус је добио наруџбину од 200 авиона Потез 25. Међутим, постојао је услов – пресељење у дубину државне територије.
Власници Икаруса одмах су прихватили све, а погон за производњу ратних авиона фабрика је подигнут у Земуну.
Данас, као подсетник да је Нови Сад некада био зачетник авио-индустрије у Србији, подсећа још само стара капија са некадашњег улаза у фабрику. Капија се налази у близни Саобраћајне школе “Пинки” и Средњошколског дома “Бранково коло”, у оближњој улици Епископа Висариона.
Одмах преко пута, на некада неуређеном и напуштеном простору, налази се паркинг, који у знатној мери олакшава паркирање у овом делу града.
Шумадијска улица, иако у себи носи велики културни, историјски и образовни значај, данас делује помало уморно. Остаци некадашње фабрике НИВА, напуштене куће и лош коловоз у великој мери наружују њен изглед.
Улица има разних: нових, широких и бљештавих, попут новоизграђених булевара, али исто тако има и оних старих, мрачних и кривудавих. Па опет, свака улица прича своју причу на свој начин, некада лепу, а некада тужну.
Преузмите андроид апликацију.