Европска политичка заједница је међувладина организација за политичке и стратешке дискусије о будућности Европе.
Чине је 44 европске државе, као и представници Европске уније. Европску политичку заједницу предложио је председник Француске Републике Емануел Макрон. У току француског председавања Саветом Европске уније, Макрон је званично представио пројекат на састанку Европског савета који је одржан 23. и 24. јуна 2022. године.
Према Макроновом предлогу, циљ пројекта је да обезбеди платформу за координацију политике међу европским државама, те подстакне политички дијалог и сарадњу у циљу решавања питања од заједничког интереса, како би се ојачала безбедност, стабилност и просперитет Европе. Уједињено Краљевство је 29. септембра 2022. најавило да ће присуствовати састанку и понудило да буде домаћин наредног.
Први самит Европске политичке заједнице одржан је у Прагу, главном граду Чешке, 6. и 7. октобра 2022. године.
Стварање овог новог форума наводно је „збунило“ и Савет Европе, те је портпарол ове институције изјавио: „У области људских права, демократије и владавине права, таква паневропска заједница већ постоји: то је Савет Европе. Постављамо онда оправдано питање – због чега је Макрон покренуо иницијативу формирања ове наднационалне, међувладине асоцијације? Где проналазимо значај њеног постојања, али и саме улоге ЕПЗ?
Још 2019. године Емануел Макрон је обзнанио да је потребно поставити мораторијум на „политику европских интеграција у источним и југоисточним пределима европског континента“, све док сама Европска унија не заврши веома захтеван и комплексан процес трансформације њених структуралних механизама функционисања. Наведени процес био је свакако неопходан након Брегзита и неколико изузетно „разорних посртаја европске породице“ у испуњавању сврхе постојања Европске уније (ограничени и делимични успех Берлинског процеса, крах Бриселског дијалога између званичног Београда и привремених приштинских институција, суноврат Минских споразума, дебакл политике „отворених граница“ у мигрантској кризи из 2015. године, итд.).
Заправо, од настанка Европске уније 1992. године, спољна и безбедносна политика, као и механизам одлучивања унутар овог конгломерата европских држава представљали су перманентан извор кризе у самим темељима ове наднационалне организације.
Наведени проблеми добили су своју акутну димензију од тренутка „Великог проширења из 2004. године“, затим уласка Румуније и Бугарске, 2007. године и напослетку Хрватске, 2013. године. Земље централне Европе, попут Пољске (са њених 40 милиона становника), уз Чешку, Мађарску и Румунију, постале су снажан чинилац у просецима усвајања и имплементације одлука унутар „несложне европске породице“.
Поменуте државе, у економском погледу, вишеструко усмерене према привредним и политичким интересима Немачке (са чијом привредом су постале готово испреплетане), ипак су биле и остале важан ослонац америчких геополитичких, геостратешких и војностратешких циљева у Европи, као својеврсни „гранични бедем“ наспрам политичког Истока.
У великом судару Истока и Запада, Европска унија, страховито пољуљана својом структуралном кризом, све више је губила „садржај своје сврхе“.
Крахом Устава ЕУ, ограниченим успехом Лисабонског споразума, Брегзитом, пандемијом, а онда и руско-украјинским ратом, ЕУ је коначно престала да постоји као геополитички чинилац од глобалне важности, те је задржала (и те како значајан) статус геоекономске силе. Међутим, уз Ангелу Меркел, предосетивши неумитни суноврат геополитичког значаја „Старе даме“, Макрон је 2019. године пројекат „Европа у три брзине“ представио, као потенцијалну будућност, не само политике придруживања земаља Европе наднационалној интеграцији, већ и саме улоге и структуре Европске уније.
Свестан је Макрон да је ЕУ изгубила примат у детерминисању садржаја спољне политике Брисела и на самом европском копну, а камоли изван њега или у европском граничном појасу, који се у политичком смислу данас подудара са линијом „домета руског оружја у Украјини“.
Да не би цела централна и југоисточна Европа постала полигон америчке војне, економске, политичке и геополитичке моћи и утицаја, представљена је Европска политичка заједница, без задатака, институција, циљева, планова или наде!
У датом формату она може и да добије позитивну санкцију од стране Вашингтона, јер не представља ни изазов, а ни претњу за интересе америчке глобалне моћи. Осим, уколико „ауторска права“ у вези са њеном идејом, структуром и евентуалним задацима не откупе сами Американци?!
Можда се у датој околности крије и разлог агилног учешћа „брегзитовског“ Уједињеног краљевства у организацији првог самита ЕПЗ у Прагу, те објаве њихове намере да угосте и наредни самит, разуме се уколико он буде икада сазван и одржан?!
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Ruska mobilizacija – nova faza rata u Ukrajini?
Преузмите андроид апликацију.
