На светски дан менталног здравља на столу су разне дискусије које се тичу менталног благостања одраслих, деце, особа трећег животног доба, особа са хроничним обољењима… Често испод стола остане како се спортисти боре са својим животним изазовима и како они утичу на њихове спортске перформансе.
Тако је јер верујемо да су врхунски спортисти у оних 1% популације који нису за џабе ту где јесу, него их је осим, надпросечних моторичких, физичких и техничко-тактичких капацитета, ту поставио и врхунски психолошки профил.
Знамо ми да и они имају своје унутрашње демоне и борбе „прса у прса“ са самим собом, али верујемо да су они прошли у тој борби као рагбиста кроз одбрану супарничког тима –надмоћно и храбро – зато и јесу на врху пирамиде.
Ипак, где су сви они спортисти, сва она деца која су, у неком моменту показивала и већи таленат? Рећи ћете – нису били довољно посвећени. Неки и нису. Неки нису могли. Али чињеница је да је много изгбуљених талентованих спортиста отпало пењући се на врх пирамиде јер нису имали опрему да се попну високо.
Један део те опреме чини и психолошки сет алата. Као и сваки други алат, и психолошки алат се „набавља“, односно учи.
Нечему се научимо док одрастамо у породици, неке алате смо природно предиспонирани да користимо. Психолошке алатке утичу на промену начина размишљања, интензивних негативних емоција, и промену тенденција да се понашамо на начин који нас спречава да остваримо своје циљеве. У припреми спортиста за наступајућа такмичење, ове алатке подводе се под термин менталног тренинга.
Међутим, и спортисти су људи. Трпе ударце на терену и ван њега, медијски су под константом свевидећом лупом која ствара притисак. Зато је битно да схватимо да и спортисти могу да покажу своје рањивости кад наиђу на препреке у животним ситуацијама (као што су раскиди веза и бракова, смрти и болести блиских чланова породице..), као и ситуацијама везаних за спорт (промена клуба, тренера, нефер третман…).
Прво упориште менталне бриге о спортистима је подршка.
Истраживања потврђују да је добра социјална потпора (мама, тата, брат, тренер…) бедем у борби против „вируса“ која нападају наш ментални апарат.
Осврнимо се на прошлогодишње Олимпијске игре.
Једна од ствари по којима ће ОИ у Токију бити упамћене је иступање најбоље светске гимнстичарке Симон Бајлс на пола такмичарског програма. Као разлог је навела потребу да заштити своје ментално здравље које је током такмичења било компромитовано нападима панике.
Код напада панике, један телесни симптом (нпр. откуцаји срца), који се иначе појављује нормално у такмичарским ситуацијама како би се тело довело у оптимални ниво за наступање, бива интерпретиран као сигнал да ће се нешто лоше десити. Усмеравање пажње на телесни симптом отвара каскаду катастрофичних идеја које се надовезују једна на другу – „могла бих да паднем“, „могла бих озбиљно да се повредим“, „обрукаћу себе, родитеље и целу нацију“.
Такве мисли додатно појачавају и узбрзавају откуцаје срца и уводе такмичара у већи страх и рој црних мисли. Услед убрзаног дисања – хипервентилације, особи прети да се онесвести. Идеја да ће се онесвестити је за свакако непријатна, за неке просто неприхватљива.
Неприхватљивост уводи у још већу хипервентилацију и повећава вероватноћу да се особа заиста онесвести.
Да ли бисте, уочи почетка ОИ, могли да претпоставите да овако нешто може да се деси најбољој планетарној гимнастичарки?
Ако верујете у стереотип да су спортисти титани и да их све недаће само јачају, онда је тешко да сте могли овако нешто да предвидите. Да не бисмо живели у илузији да су спортисти титани и да не крваре, осврнућемо се на консенсуз – саопштење јавности коју је 2019. године објавио Међународни олимпијски комитет, а који се тиче менталног здравља спортиста.
Окупивши стручњаке из различитих области менталног здравља – циљ овог саопштења био је двојак:
- Да установи заступљеност менталних поремећаја међу спортистима и
- Да успостави протокол дијагностике, интрвенције и праћења код спортиста са повећаним ризиком од менталног обољења.
Уколико бисмо се руководили бројкама из овог саопштења, можда и не бисмо били толико изненађени оним што се десили Бајлсовој: заступљеност менталних поремећаја код спортиста је иста као у општој популацији. Другим речима, спортисти нису заштићени од „психолошких трзавица“.
Анксиозни и депресивни поремећаји чине окосницу менталних поремећаја међу спортисима исто као и општој популацији. Такође, исти трендови се уочавају и односу на пол – жене су двапут више подложније депресивној симптоматологији; и узраст – нарочито осетљиве групе су адолесценти и скорашњи „пензионери“.
У спортовима који су тежински структуирани (борилачки спортови) и естетског карактера (клизање, ритмичка гимнастика…) наилазимо на случајеве са поремећајима исхране, а код индивидуалних спортова имамо више анксиозних и депресивних спортиста него што је то случај у тимским спортовима.
Немали број спортиста је зависно од коцкања и користи психоактивне супстанце и алкохол.
Осврнимо се на почетак – Светска здравствена организација је 2001. године објавила да ће једна од од 4 особе искусити бар једном у животу потешкоће са менталним здрављем. Ако је преваленца код спортиста иста, онда се та статистика може пресликати и на сферу спорта.
Оно што је додатно поражавајуће је то што 2/3 људи неће у кризним ситуацијама тражити помоћ професионалаца. Код спортиста је тај број можда још већи, јер као што смо већ навели, верујемо, а верују често и сами спортисти, у урођену резилијентност (отпорност) спортиста да се „само-опорављају“.
Зато је мој одговор на питање постављено у наслову – НЕ.
Не причамо довољно о менталном здрављу спортиста да бисмо могли да дођемо до тог нивоа да приступ психолошким трзавицама буде као приступ грипу. Одеш, процениш, добијеш терапију. Без срама, само мислиш на своје добро.
Причајмо, као што је 2014. причао Мајкл Фелпс о својој депресији са којом се борио претходних 10 година.
Клупко је почело да се одмотава након ОИ у у Атини 2004, кад је проживљавао прву депресивну епизоду. Јавност је видела неке последице његове депресије: хапшњење због вожње у пијаном стању, као и конзумирање марихуане. Због обе ствари био је медијски линчован. Нико није видео његову људску страну, јер ипак је он „Зевс“ – најодликованији олимпијац. Данас је Фелпс гласноговорник на разним трибинама широм САД-а где промовише покрет менталног здравља спортиста.
Уколико сте спортиста, родитељ или тренер спортисте, будите освешћени да су менталне потешкоће инхерентни део живота, па самим тим и спорта.
Другим речима, све је то нормално. Оно што није нормално је окретати главу од проблема – освешћеност о проблему је пола решења. Не морате бити Фелпс и причати о томе широком аудиторију, можете своју причу понети са собом код стручњака који ће прво да вам пружи подршку, саслуша, и да Вас опреми алатом да се попнете на врх.
Неки ће успут схватити да се можда пењу на погрешну планину, неки да су задовољни са висином коју су досегнули, неки ће бити упорни да се попну на врх. Било како било – спортистима се често ускраћује једна одлука – да не морају бити врхунски.
Да не мора резултат бити у првом плану, или да не мора баш сад у овом тренутку, јер често је баш то вијање резултата узрок многих брига око менталног здравља. Некад се баш најбољи резултат постиже кад спортиста престане да инсистира на резултату. Предах у пењању је не само дозвољен, него и препоручљив – видећете резултат на свом менталном здрављу.
Драги спортисти, срећан вам светски дан менталног здравља!
Аутор текста:
Драгана Занини
Мастер психолог
Бечелор спортских наука
РЕБТ психотерапут
Преузмите андроид апликацију.
