Родио се у Шиду, 1731. године. Син је капетана подунавске Ландмилиције и комаданта места у Шиду. Потиче из племићке породице. Школовање је започео у Шиду, а затим прелази у школу у Петроварадинском Шанцу, после је био у школи у Бечу, Сегедину и коначно у Осијеку.
Када је Аустрија повела рат са Француском, отац га је повео са собом као добровољца Славонскоподунавског пука, где је био пуковски кончар и због знања немачког језика и лепог рукописа постао ађутант. Са 17 година, добио је чин поручника у Сремском Хусарском пуку. Године 1749. дао му је руски генерал Шевић, Србин из Војводине, чин капетана, с тим да пређе у Русију.
Царску дозволу за прелаз у Русију добио је тек 1753. године, што и чини у децембру исте године. Служио је најпре у дворској служби, а од 1757. године у оквиру такозване „Црногорске комисије“ са задатком да преко Аустрије доводи у Русију избеглице из Црне Горе.
У марту 1758. године боравио је по том послу у Сремској Митровици и Петроварадину. У Русији је унапређен у чин мајора. Служио је у бугарском Хусарском пуку у Новој Сербији, а 1763. премештен је као виши мајор српског Хусарског пука у Смоленску. Као потпуковник служио је у Харковском Козачком пуку, а 1776. налазио се у Кијеву у Жицком пуку, одакле одлази у Пољску у поверљивој политичкој мисији.
У осмогодишњем руско-турском рату 1767—1775. године, постао је пуковник.
Због храброг држања и извојеваних победа, одликован је и унапређен за генерал-мајора, добивши у власништво неколико села у Украјини. После је пензионисан и одлази на своја имања у у Украјини.
У својим старијим годинама бавио се књижевним радом. Написао је књигу: „Књига о нацији српској“. У књизи је изнео положај српског народа у Аустрији, са посебним освртом на све тешкоће и патње које српски народ проживљава. Такође се задржао на тешком положају Срба у Угарској, о незадовољству народа и сеоби Срба у Русију. Најзначајнија је његова књига Мемоара, које је писао око четрдесет година, од 1744. до 1784. године.
Мемоари Симеона Пишчевића представљају опис тешког живота Срба у аустријској и руској монархији. То је прича о потрази за бољим животом. То је прича о постепеној асимилацији Срба са другим народима и прича о губитку идентитета. Пишчевића је генерал Енгелсхофен упозорио на асимилацију са Русима. Тај Немац, у великој тиради прекора и неодобравања Пишчевићеве сеобе у Русију, пророчки је рекао да ће се Срби у сродној словенској маси претопити и изгубити. Срби су се у Русији заиста претопили, Нова Сербија и Славјаносербија су се потпуно изгубиле. Само је Пишчевић са својом књигом духовно остао у своме народу.
Мемоари су остали у рукопису, које је један његов рођак предао руском књижевнику и историчару Нил Попову. Он их је касније штампао као књигу на руском језику.
Мемоари Симеона Пишчевића су још пре превода на српски, инспирисали књижевника Милоша Црњанског за његов роман „Сеобе“.
Српска књижевна задруга, штампала је Мемоаре Симеона Пишчевића 1963. године, коло ЛВИ, књига 379—380.
Пре задругиног издања дело је било објављено у Зборнику.
Умро је у новембру 1798.године.
Преузмите андроид апликацију.
