Почетна > Живот и стил
Живот и стил

Полазак у школу – како родитељи могу да помогну првацима?

Полазак у школу је значајан тренутак за свако породицу, а родитељи ђака првака увек су пуни брига. Како бисмо вам олакшали муке, разговарали смо са психологом Бранкицом Станојевић која је дала одговоре на највеће бриге родитеља.
Фото: Pexels/Rodnae production

Кажу да то како ће дете прихватити полазак у школу највише зависи од приступа родитеља. Како мама и тата тачно треба да се понашају и како да бодре свог првака?

Полазак у школу је велики преокрет у животу и детета и родитеља. Како ће дете доживети ту промену зависи од његових карактеристика и искустава али и од става и понашања родитеља.

У основи, позитиван и оптимистичан родитељски приступ је основ добре подршке детету. Претерана забринутост и неконтролисана анксиозност одраслих може да се пренесе на дете и индукује његову несигурност и страх од одвајања од родитеља.

Али и некритичност у позитивном представљању школског живота у смислу да ће све бити идилично лепо и лако може да доведе до проблема у понашању детета у првим школским данима.

У основи, реалистичност у родитељском ставу и опису онога што очекује дете даје најбоље резултате.

Дакле, школа је место које је створено за децу и због деце и у том смислу је у глобалу примерена њиховим могућностима и потребама.

Од детета ће се очекивати да се ангажује у оквиру својих могућности, да уложи свој труд и рад. Нешто што се ради ће бити забавно и лако, нешто ће бити теже или досадно, неки пут ће урадити све добро, понекад ће погрешити или неће разумети најбоље.

Биће деце у одељењу са којом ће волети да се дружи али и оних који му неће баш пријати мада ће и са њима морати да сарађује. Све ово треба предочити детету примерено његовом речнику и начину разумевања.

Шта деци може да смањи осећај тескобе и како им можемо помоћи да се ослободе стреса?

Родитељи ће најбоље помоћи свом детету да се прилагоди школском животу ако развију самосталност детета у што већој мери.

Што се дете мање ослања на друге у задовољавању својих потреба то се осећа сигурније и лакше се сналази у новој средини (да уме да закопча рајсфершлус или веже пертле, да самосатално користи тоалет, да зна да затражи помоћ и сл).

Фото: Pexels/Andrea Piacquadio

Такође је битно да се родитељи потруде да у периоду полска детета у школу не уводе истовремено неке друге велике промене у животу детета (пресељење или чак и промена дечије собе, промена особе која чува дете и сл.).

Ове промене треба организовати да се десе раније од поласка у школу или када период адаптације на школску средину буде завршен.

Треба направити план дневних активности детета за период кад дође из школе (кад ће писти домаћи задатак и учити, кад ће се играти, кад ће ићи на неке ваншколске активности и сл) и неколико дана пре почетка школске године увежбавати његову примену, поготово ако ће дете битно променити своју дневну рутину.

 У основи, дете треба уводити у ове „техничке“ промене пре него што стартује као ђак првак и тако му дати довољно времена да се на све што може привикне раније.

У том смислу добро је обићи и саму школску зграду, ако је могуће упознати је изнутра, упознати дете са путем до школе било пешице, било аутом или градским превозом и сл.

Што детету буде више познате ствари које ће бити промењене у његовој дотадашњој животној рутини и ако се те промене лагано уводе, лакше ће се носити са стресношћу поласка у школу.

Полазак у школу није само прекретница за децу већ и за родитеље, па како се навићи на нове животне околности?

И родитељи као и деца треба да на време почну да се припремају за ову нову ситуацију. Било би добро да унапред излистају које их све промене у организационом смислу очекују, да пре почетка школе планирају како ће те промене спровести и да све што могу испробају пре великог старта.

И за њих је битно да раније припреме план својих дневних активности и обавеза и увежбавају га на време да би видели да ли је функционалан.

Најбитније је да родитељи буду емоцинално смирени и стабилни и да буду подршка детету а не неко ко уноси додатну нервозу и напетост.

Они би требало да пођу од става да у школу полази њихово дете а не они и да успешност детета у школском окружењу није провера њихове родитељске успешности.

Евентуални проблеми које дете може да има у школи не значи да су они као родитељи подбацили већ да дете тренутно има проблем у коме му треба помоћи.

Успешан родитељ је онај који конструктивно помаже детету да реши проблеме. Родитељи треба да смирено и реалистично сагледају јаче и слабије стране свог будућег првака.

Најбоље је да иду у сусрет евентуалним проблемима и за све што могу да предвиде као евентуалну слабу тачку свог детета унапред заједно са дететом направе стратегију како да је ублаже, компензују јачим странама детета или евентуално реше пре него што она ескалира.

Када је најбољи тренутак да се прича са дететом?

Не постоји рецепт за то када је најбоље разговарати са дететом. У основи, битно је да су и родитељ и дете смирени и опуштени, да дете није заокуљено неком другом активнишћу и сл.

Добро је искористити прилику кад дете само иницира разговор о школи или некој повезаној теми али у реду је и ако родитељ покрене причу.

Фото: Pexels/thirdman

Треба му увек искрено одговорити кад испољава забринутост или узнемиреност и предочити му да ће тата и мама бити увек ту да му помогнете или га подржите кад је то потребно.

Ко треба да ради домаће задатке?

Одговорност за школске обавезе и самосталност у раду треба код деце развијати буквално од првог дана. Домаћи задатака је обавеза детета и у смуслу да запамти у школи шта треба да уради код куће и у смислу да треба само да зна кад треба то да ради у току дана (примена помињаног плана дневних активности) и у смислу да треба само да уради.

Родитељ ту има улогу да подстиче и усмерава или контролише али никако да преузима обавезе на себе (да зове друге родитеље да пита шта дете има за домаћи, да се натеже са дететом кад да седне да ради задатке или да родитељ ради задатке уместо детета).

Да ли су оцене заиста важне?

Оцене јесу важне у смислу да у нашем образовном систему преко њих деца остварују одређена права и реализују неке социјалне могућности (рецимо упис у наредни ниво школовања, стипендије и сл). Али оне би требало да буду само крајњи опис једног процеса учења.

Уместо потпуне фокусираности на оцену, родитељи би више требало да инсистирају на постављању циљева (шта је важно да дете научи и шта оно жели да постигне из одређеног предмета или области) на радним навикама, на истрајности у постизању тих циљева и савладавању препрека и тешкоћа у учењу.

Tri aktivnosti mogu da smanje rizik od preuranjene smrti, tvrde lekari

Преузмите андроид апликацију.