Танурџићева палата је једина станарска зграда у улици Модене. Иако постоје два улаза у зграду, са кућним бројевима 1 и 3, зграда је заправо једна целина, спојена са унутрашње стране заједничким терасама.
Грађена је од 1934. до 1936. године по налогу трговца Николе Танурџића, у стилу модерне.
Претходно се на овом месту налазило неколико кућа које су припадале Главној улици (Змај Јовиној), а међу њима и спратна кућа, у чијем се приземљу налазила тада позната новосадска пивница „Минхен“.
Кућа у којој се налазила пивница „Минхен“ је потом срушена, уз велико негодовање Новосађана, како би се ослободио плац за новоградњу.
За потребе градње зграде Никола Танурџић није штедео.
Најпре је високом понудом на лицитацији за плац на којем се налазила пивница „Минхен“ обесхрабрио потенцијалне конкуренте.
Затим је 1930-тих расписао међународни конкурс за идејно архитектонско решење нове зграде, на који се пријавило чак 400 архитеката, а част је припала Ђорђу Табаковићу, већ тада познатом новосадском архитекти.
Након изабраног решења, Танурџић и Табаковић су посетили више европских градова, како би се што више упознали са архитектонским стиловима који су у то време били актуелни и тада модерним техникама градње.
Прича се да је опека која је коришћена у градњи А квалитета, увезена чак из Беча.
О квалитету материјала од којих је зграда подигнута, звучној и топлотној изолацији и данашњи станари су спремни да посведоче.
Једни од првих лифтова у Новом Саду уграђени су управо у ову зграду. О каквом луксузу за оно време је реч, говори податак да је сваки од лифтова имао једног запосленог, који је станаре „возио“ до жељеног спрата, јер је то тада била иновација, па већина станара није била довољно храбра да се сама вози лифтом. Данас је у функцији само један од лифтова.
У приземљу зграде изграђено је 14 локала и, у то време најсавременији биоскоп Rex са 700 седишта.
Пред почетак Другог светског рата, 1939. године, Никола Танурџић се одлучио да Палату прошири изградњом савременог хотела Rex, такође по пројекту Ђорђа Табаковића.
Хотел који је Танурџић дозидао баш пред почетак Другог светског рата био је за своје време веома модеран.
У њему је било спроведено централно грејање, у собама су постојали телефони и радио апарати, као и друге луксузне погодности.
Доградња је трајала до 1941. године, на страни улице Илије Огњановића, а како се завршетак радова поклопио са почетком рата, први „гости“ новоизграђеног хотела били су окупатори, који су га користили за смештај својих официра.
Последњи грађевински радови на проширењу зграде извршени су 1981. године, када је Град, због мањка туристичких смештајних капацитета, уз простор (сада) Хотела „Путник“ дозидао још један део.
Иначе, у време када је Танурџићева палата изграђена, била је прва петоспратница у граду, па је представљала праву атракцију.
Мало је познато да је након завршетка изградње постојеће зграде одмах преко пута започета и изградња зграде „близанца“.
Простор са друге стране улице, а у којем се данас налазе кафићи, ресторани и продавнице, заправо је приземље планираног објекта.
Према пројекту, било је планирано да две зграде буду спојене мостом са стакленом куполом, по угледу на већ постојећа архитектонска решења у светским метрополама.
Танурџићева палата и данас доминира централним градским језгром, иако више није ни најмодернија, ни највиша стамбена зграда. Због локације и површине коју заузима, врло често се може наћи на фотографијама Новог Сада.
Преузмите андроид апликацију.
