Приредба UFC 264 донела је другу победу Поиријеа над Мекгрегором, а Ирац је доживео и тежак прелом ноге у зглобу. Сигурно је да ће се након неког времена опоравити, али може ли „Мистик Мек“ да понуди оно што се од њега очекује?
Пут ирског борца ка звездама почео је потписом за UFC 2013. године. Први меч, прва рунда, први нокаут. Маркус Бримаџ је био жртва.
Недуго затим на ред је дошао, испоставиће се будући шампион у перо категорији, Макс Холовеј. Конор га је добио убедљиво, на одлуку судија, а касније се сазнало да је борбу одрадио са покиданим лигаментима колена.
Трећа борба одржана је у крцатој арени у Даблину. Дијего Брандао пао је већ у првој рунди. Зелено море ирских навијача, скандирање, навијање – Мекгрегор „хајп“ је званично почео.
Поирије је дошао на ред, први пут, и нокаутиран је први пут у својој UFC каријери. Мекгрегор је победио и Дениса Сивера, а затим је уследио поход на титулу.
Жозее Алдо, момак који пре борбе није забележио пораз скоро читаву деценију, пао је после само 13 секунди.
Уследио је меч са Дијазом, први пораз, па онда реванш са истим борцем и освета. Затим је Ирац потпуно „раставио“ Едија Алвареза и постао први истовремени шампион две дивизије у историји UFC.
#OnThisDay in 2016, @TheNotoriousMMA became the CHAMP CHAMP 🏆🏆
📺📱 Stream UFC 205: Alvarez vs. McGregor in full on @UFCFightPass pic.twitter.com/qXx4LOz7xR
— UFC_AUSNZ (@UFC_AUSNZ) November 12, 2020
У том моменту, Конор Мекгрегор био је на врху света.
Кроз све те борбе сем његове прецизности и правовремених удараца, свима је запао за око и његов сценски наступ. Увек је имао штао да каже, знао када то да каже, па и на који начин.
Такозвани „треш ток“ му је друго име. Пре њега само је Чејл Санен имао сличне способности са микрофоном, али није имао потребну вештину у октагону. Конор је био препун самопоуздања, погађао је у којим рундама ће победити противника, вређао их и понижавао, а ирски акценат био је бонус који је сваку његову реченицу направио незаборавном. Радио је шта је хтео.
Због његових прес конференција и минијатура ван октагона, рекордан број људи је почео да прати UFC. Његове борбе су биле најпродаваније, обарани су сви рекорди, а новчане цифре биле су невероватне за ММА појмове.
Сви су хтели да буду Конор Мекгрегор, сви су хтели да носе одело на прес конференцији, иако се „до јуче“ долазило у тренеркама. Хтели су да владају микрофоном и буду занимљиви, али са тим се рађа, то се тешко учи.
Као бројни спортисти помињани у тексту о Валентину Росију, Конор Мекгрегор постао је већи од спорта којим се бавио. Довео је фанове у своју дисциплину, а бројни су поред њега у ММА нашли своје нове хероје и спорт ће пратити дуго након краја каријере ирског борца.
„You can call me Mystic Mac, because I predict these things“
Знате ону причу када надмени и „надувани“ борац прича свашта, хвали се, а онда изгуби борбу. Е па Конор је имао тај први део, али је борбе олако побеђивао. То је око њега створило једну ауру непобедивости и недодирљивости. Бирао је са ким ће се борити, понижавао их и говорио им на који начин ће бити поражени, а онда то спроводио у дело. Својим изјавама је стварао и навлачио огроман притисак на себе, а онда је под тим притиском „јео“ противнике у октагону. Застрашујуће.
Борци су имали страх од тога да се његове речи обистине, па су обузети стресом у октагон улазили укочени и дозвољавали Ирцу да ради са њима баш оно што жели. Тако је и Жозе Алдо крут ушао у борбу и зарадио нокаут после само 13 секунди…
Али, шта се дешава када момак који вербално понижава противнике, па их побеђује – престане да побеђује?
Остају само речи. Нестаје аура непобедивости, нестаје страх других бораца. Више се нико не боји Мекгрегора. У последње три године Ирац се борио само четири пута, а чак три борбе је изгубио. Наравно, уколико не рачунамо екскурзију у бокс ринг са Флојдом Мејведером, ту је такође поражен.
Ипак, није сваки пораз исти. Не значи да су три пораза крај читаве каријере. Оно што је битно у тим поразима јесте његов наступ, просто није било „старог“ Конора.
У борби са Кабибом, као и у обе борбе против Поиријеа, био је лошији ривал. Није деловао као некада, као да има све под контролом.
Једина победа у те четири борбе дошла је против Доналда Серонија. Доналд је борац који је одавно изгубио шансе да се бори за титулу, али превише воли да се „туче“. Нема тријумф у последњих шест борби, али му то није битно, он само жели да се бори. Мекгрегор, у стању у којем јесте, на путу је можда баш за такав наставак каријере.
Огроман део каријере ирског борца био је тај чувени „треш ток“ и психолошке игре са противницима. То га је довело на врх, али сада открива све његове слабости. Када се служите микрофоном као Мекгрегор, ваше речи се хране вашим победама, и обрнуто. Што је више побеђивао, више су његове речи значиле противницима, изазивале су реакције, свесне или подсвесне, психичке, физичке..
Сада када Конор више није „непобедив“, његове речи изгубиле су на значају. Он још увек јесте веома занимљив за слушање, спуштајући ривала сигурно ће вас насмејати бар једном, али то се не пресликава у октагон.
Кабиб, па два пораза од Поријеа, уз то у другом и прелом ноге.
Када би желео титулу, морао би да је гради скоро од нуле, баш као и 2013. Победа за победом, дошао би до појаса. Али Ирац сада има 32 године. Времена има, али након опоравка од ове тешке повреде креће његов последњи воз за титулу.
Сулудо је причати о томе да Мекгрегор нема амбицију да буде шампион. Био је носилац појаса у две категорије истовремено, зато што му је један био недовољан. Поставио је нове стандарде у спорту, а сада он сам не може да их досегне. У октагону нема назнака да може да направи подвиг као што је учинио од 2013. до 2015.
Постоји и могућност да Конор годинама остане у UFC-у, бори се са надолазећим звездама или борцима пред пензију и тако задржава статус активног борца и зарађује новац. Нешто слично што сада ради Роби Лолер који je био шампион 2016. године, а од тада је изгубио све борбе сем, симболично, борбе против Доналда Серонија.
Али како после свега што је урадио и изговорио, након створеног читавог култа своје личности, Конор Мекгрегор да буде „врећа за ударање“ у октагону. Његово тело са годинама можда неће моћи више од тога, али му то его сигурно неће дозволити.
Аутор: Лазар Савић
