Јован Рајић (Сремски Карловци, 21. септембар 1726 — Ковиљ, 22. децембар 1801) био је српски калуђер, историчар, писац и педагог. Био је син Радослава Јанковића (рођеног 1699), који потиче из вароши Видина. Јован је рођен 11. новембра 1726. године, у Карловцима, као први син у „дому Раје Видинца“. По очевом надимку „Раја“, извео је Јован касније своје презиме – „Рајић“.
У родном месту је похађао „словенску школу“ (словенско-латинску) код учитеља – све Руса – Емануела Козачинског, Ивана Минацког и још тројице непознатих. Гимназију је он учио у Коморану код језуита, па кад су га хтели превести у католицизам, исту је напустио. Прешао је у Шопрон, у толерантнију протестантску гимназију. Након матуре кренуо је пешице у Русију; жељан науке је отишао у Кијев, где је завршио руску духовну академију. После три године студирања у Кијеву, четврту годину је похађао у Москви.
Када се вратио у родне Карловце није могао да нађе место, па се вратио у Русију.
Оданде се он спреми, те преко Цариграда дође на Свету Гору, ради скупљања по манастирима историјске грађе за своју историјску књигу. По повратку 1758. године је добио место наставника, прво у богословско-учитељској школи у Карловцима, па пређе у Темишвар да спрема „клирике“ (будуће свештенике). На позив бачког епископа Мојсеја Путника, дошао је на рад у новосадској богословији. Доцније се закалуђерио 1772. године у манастиру Ковиљу, и ту као архимандрит (1772-1801) је остао до смрти.
Сахрањен је у манастирској цркви Св. арханђела, са леве стране, „ниже престола Мајке Божије“, и ту је тек 1891. године на пригодној свечаности постављена камена надгробна плоча.
Обележје је поручено у Новом Саду, а за ту прилику је епитаф саставио проф. Александар Сандић из Новог Сада. На плочи је било уклесано: „овде леже кости…учитеља богословља – бранича православља, великога књижевника српског.“ Лазар Томановић је након посете манастиру Ковиљ (1883. године) у путопису На повратку с Бранкове свечаности, записао да је српски народ дужан да оцу своје историје подигне пристојан споменик и то што пре. Као разлог је навео скору посету странаца манастиру, који би лоше о нама судили због наше равнодушности према своме великану.
Рајић је највише радио као богословски писац. Написао је „Катихизис“, више хришћанских историја, обредних књига и полемичких богословских списа.
Најзначајније му је, капитално дело: „Историја разних народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов“, Беч 1794-1795. године. Ради истраживања боравио је годину дана у Русији, и два месеца на Светој Гори. Бавио се у светогорским манастирима Хиландару и Зографу, крајем лета 1758. године. Мада је нашао пуно старих хрисовуља писаних, од српски царева и краљева, нису му их хтели дати хиландарски монаси. У Хиландару је тада био „мешовит национални састав“, поред Срба, било је Бугара и Грка. У старој српској Немањићкој задужбини – светињи Срби калуђери су били у мањини; владало је међу православном браћом, најблаже речено „неповерење“. Рајић је међутим много утицао – помогао проигуману Хиландара, Пајсију јеромонаху „бугарског порекла“ са којим се тада, а и касније у Карловцима опет срео (1861). Пајсије Хиландарац се након упућивања у тему покренуо; успео је да напише и објави прву стару историју Бугарске нације и државе.
У књижевност више спадају ови његови радови: „Бој змаја с орлови“, „Трагедија цара Уроша“, прерада с немачког језика једне средњовековне збирке приповедака и две збирке пригодних и побожних песама („Во споминанију смерти“ и „На господскија праздники“).
Образован у школи Емануела Козачинског и кијевској духовној академији, која је важила као средиште православне сколастике и догматике, Рајић је постао најчувенији теолог код Срба; називан је српским Златоустом. Имајући поглавито на уму опасност Српске православне цркве у Војводини од унијаћења, нарочито се усавршио у питањима која су истицала преимућство православних догми над унијатским.
У српској историографији је значајан као један од првих који су се бавили историјом са научним приступом.
Преузмите андроид апликацију.
