Наиме, и пре него што је започела руска специјална војна операција, званични Вашингтон је послао јасну поруку и Русији и Украјини и целом свету.
Недељама и месецима пре тог сада већ историјског 24. фебруара 2022. године, амерички званичници изјављивали су да у случају руске војне инвазије на Украјину НАТО неће оружјем бранити ту земљу. Односно, да ће се „западни свет“ Русији искључиво супротставити санкцијама, које ће бити стравичне и које ће имати апокалиптичне последице по руску државу.
Већ након пар месеци од ескалације рата у Украјини и пооштравања западних санкција Русији, било је јасно да руска економија није ни близу колапса. Разлози за то су јасни, а укратко речено своде се на то да је руска економија базирана на извозу енергената, који су неопходни целом свету. Самим тим, тај најважнији ресурс руске економије било је немогуће потпуно санкционисати. Поготово је то неизводљиво за европске земље које у највећој мери зависе од руских енергената, а примарно од руског гаса.
Самим тим, државе ЕУ смањиле су куповину руских енергената, али их се нису у потпуности одрекле.
Тачније, руска нафта, од краја ове године, требала би скоро у потпуности бити елиминисана са тржишта ЕУ. Са гасом је ситуација значајно другачија и требаће године да се ЕУ преорјентише на друге снабдеваче. Русија је, са друге стране, смањење тражње у Европи компезовала извозом у Азији. Уз драстичан раст цена, то јој је омогућило рекордне приходе од продаје енергената у 2022. години.
Међутим, сада се намеће кључно питање, какве ће последице имати руска економија, када се ЕУ наредне године скоро у потпуности одрекне њене нафте? Суштински, исход овог рата санкцијама између Русије и Запада у највећој мери зависиће од последица ове одлуке ЕУ, јер, приходи од нафте представљају најважнију ставку у руском буџету.
Наиме, у 2021. години Русија је у ЕУ извозила око 3,5 милиона барела нафте дневно и од тога приходовала око 88 милијарди евра.
Пошто је у међувремену скочила цена нафте, чак и да за свих тих 3, 5 милона барела ЕУ нађе замену у 2023. години, а Русија не нађе друге купце, што је мало вероватно, онда би Москва имала мање приходе од нафте за око 50 милијарди долара у односу на 2021 годину.
Међутим, пошто и сама Саудијска Арабија, која је најавила повећање производње до 3 милиона барела дневно, купује јефтинију руску нафту, а Кина и Индија повећавају увоз исте, мало је вероватно да руски губици буду баш толики. Такође, уколико цена нафте буде ишла преко 100 долара по барелу, то ће такође утицати да руски губици буду мањи. Иначе, очигледно је да Запад рачуна да ће то повећање производње од 3 милиона барела дневно саудијске нафте, подмирити гро потреба ЕУ.
Сем тога, никако не смемо занемарити да Русија на скоку цене гаса бележи одличну зараду.
Током 2021. године Русија је приходовала око 55 милијарди долара од продаје гаса, док је за само сто дана рата у Украјини зарадила око 25 милијарди долара. Овим темпом можемо очекивати да ће руска зарад од природног гаса ове године премашити 80 милијарди долара.
Наравно, уколико цена гаса остане висока и у наредној години, што је сасвим извесно, онда би ти приходи на гасу компезовали део губитака на нафти. Самим тим, у најгорем случају по Русију, да се ЕУ одрекне комплетног увоза њене нафте, а да у Москви не нађу нове купце, руска зарада у енергетском сектору у 2023. години могла би се смањити за око 20 милијарди долара у односу на 2021. годину. Намерно као меровдавну узимамо 2021. годину, јер је руска држава тада, са значајно нижим приходима од нафте и гаса него у 2022. години, функционисала без икаквих посебних економских потешкоћа.
Међутим, поново треба нагласити да овде говоримо о, по Русију, најгорем сценарију.
Узмемо ли у обзир раст тражње за енергентима у Азији, Африци и оним деловима света који нису увели санкције Русији, а којима Москва може понудити јефтинију нафту, онда схватамо колико је мало вероватно да Русија не нађе друге купце за бар део контигента који је раније испоручивала у ЕУ. Па кад у све то укључимо стратешко партнерство Москве и Пекинга, које ће свакако допринети расту продаје руских енергената моћној кинеској економији, онда нем неке ствари постају јасније.
Суштински, ми смо данас сведоци америчке стратегије економског „сламања Русије“ на дуге стазе. И то не у годинама, већ деценијама које долазе.
Јер, ни тај евентуални пад Руских прихода од енергената у наредних неколико година, сигурно неће бити толико драматичан да би изазвао економски колапс земље. Првобитни план западних стратега да ће Русију победити за само пар месеци економским „блицкригом“, доживео је фијаско. Сада смо сведоци отпочињања дугог и исцрпљујућег економског рата који ће можда трајати и деценијама. А време не ради за Запад, већ ради за Русију. Потреба за енергентима на глобалном нивоу се не смањује, већ повећава. И то, на жалост Запада, највише у оним деловима света који Русији нису увели санкције.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
