Никола Зекић је певач групе „Легенде“. Током развојног пута у корак га је пратила љубав према музици, а посебно према хармоници, да би касније спознао велики потенцијал у гласу. Пријављује се на такмичење и осваја срца публике и бројних гласача.
Велику захвалност изражава према својој „музичкој мајци“ Мерими Његомир, која представља важну карику у значајном каријерном преокрету. За себе истиче да је поносни отац и вољен супруг.
Како се родила песма у теби и који је то био преломни тренутак када си схватио да је музика твој животни позив?
„Лепо питање, на које не знам да ли да ти причам о својим првим почецима у фолклору где ме је са три и по године мајка одвела. Иначе сам из Савиног Села, то је месташце код Врбаса где сам рођен. Кад су сви на лево ја сам на десно. Одатле, од тих првих корака у фолклору све почиње. Друга ствар је утицај породице и фамилије, јер свако наше фамилијарно окупљање је увек било уз песму. Деда ми је лепо свирао гусле и певао, отац и мајка ми лепо певају, то их је и зближило, игра и песма. Што се тиче мог почетка и утицаја музике, одатле датира. Наравно и то да напоменем да група „Легенде“ траје 35 година колико и ја имам година и већ тада сам почео да их слушам и да примам те њихове звуке“.
Волела бих да причамо о тренуцима када си као студент дошао у наш град, како је у твојим очима изгледао Нови Сад?
„Почињем да студирам где се дешава преокрет мог живота. Нови Сад је град где сам ја осетио елан, у ствари где сам пружио своја крила. Без обзира на све дотадашње ангажмане које сам радио. Иначе сам био страствени хармоникаш. Неких петнаестак година сигурно смо отац и ја уложили у хармонику. Када је била киша, снег или лед, топљење асфалта и врућине, сваког викенда смо одлазили у Београд на часове хармонике. Док сам студирао, био сам вредан студент, дао сам све у року, завршио сам факултет у року и играо у АКУД-у „Соња Маринковић“ у извођачком ансамблу и био вокални солиста. Тренирао сам кик-бокс, спорт је увек био присутан у мом животу. У кик-боксу сам се тада највише пронашао и он ми је дао највише самопоуздања. После свих тих обавеза, свирао сам и зарађивао у кафани. То је била кафана „Вински Подрум“, ту сам пекао занат. Мој први занат, што кажу, од девет увече до три ујутру за 500 кинти“.
„Као и дан данас увек је лепо у Новом Саду, јесте да се ствари мењају, људи се мењају, прилив нових нација, али битно је да су људи добри и добронамерни. Супруга и ја смо се упознали у фолклору. Она је била твоја колегиница и свирала флауту. Све је лепо испало. Фолклор је тај који је изнедрио моју музикалност, изнедрио је моју децу. Изнедрио је мој најсрећнији живот и све оно поред деце, све најлепше што ми се десило, дала ми је музика“.
Такође бих волела да кажемо пар речи о твом пријатељству са Меримом Његомир, био си полазник њене школе певања, како је изгледало ваше познанство?
„Мајка и другар су некако видели да ја имам смисла за певање, али ја сам био заљубљен у хармонику, вежбао по десет петнаест сати хармонику. Пријављивао сам се за такмичења, био сам једном трећа хармоника Војводине. Док су сви били на Штранду и по базенима ја сам топио паркет са хармоником вежбајући уз метроном. Било је то паклено, било је и борбе. Знате како, љубав је чудо и не може се љубав никако зауставити, али моја савесна природа је таква да нисам желео да одустанем због мајке и другара који су ме пријавили на такмичење. Успем да наканим себе: „Отићи ћу и јавићу се међу првима и вратићу се кући“. Отишао сам на ту аудицију, био је ту Велики народни оркестар Радио-телевизије Војводине под управом Миће Јанковића, у Студиу М. Сад већ некадашњи нажалост, а најлепши звук је имао. Кренуо сам, питао ме Мића: „Шта свирамо“? Рекао сам: „Свирамо, Ђул Зулејха“. Ђул Зулејха је једна севдалинка у извођењу Сафета Исовића. Иначе волим севдах и кренуо сам то на кеца. Они су пошли за мном и у студиу је био мук. Завршио сам то и отишао кући да спавам. Здраво, довиђења, пријатно“.
„После сам отишао на турнеју са КУД-ом. Тад мени звони телефон, ја на плажи, сео сам да једем нешто и мени звони телефон. „Добар дан, Никола Ви сте“? „Ја сам“! „Овде Радио-телевизија Војводине, прошли сте аудицију и настављате такмичење“! Ја ту никакав значај нисам придавао, јер има пуно бољих певача од мене. Да не дужим вратио сам се, наставио сам такмичење. Пролазиле су епизоде такмичења и некако сам увек пролазио. Публика је увек гласала за мене преко „СМС“ порука и захваљујући тим људима који су гласали сам био подржан. Иначе Никола по грчком значи (народ побеђује)“.
„Узео сам број од Мише Мијатовића желео сам наставим тим корацима, распитао сам се шта, где и како. Каже Миша: „Јави се Мерими и реци да сам ти ја дао број! Она сад држи школу младих певача, иди на аудицију код ње и нек ти буде срећно“! Ја сам назвао Мериму, она се јавила: „Добар дан ја сам тај и тај победио сам на такмичењу“. Она каже: „Баш супер, хвала ти што си се јавио таман ми фали певача из Војводине супер. Хајде доброшоао си, дођи код нас на аудицију па ћемо видети“. Улазим у радио дочекује ме Мерима и још мого кандидата. „Шта ћеш да нам отпеваш“? Отпевао сам „Грана од бора“. Многи имају велику трему, а ја сам храбро изашао и звекнуо из свег гласа. Они су се онако погледали и рекли: „Ти остајеш овде, па ћемо видете даље шта ће бити, али за сада си велики потенцијал“. Ту сам остао код Мериме моје драге, могу сад тако стварно да кажем јер ми је била као музичка мајка. Бринула се о нама, имали смо велике наступе, што на телевизији што на фестивалима. Било је то лепо време, упознао сам много другара и много бољих певача од мене“.
Колико је било изазовно доћи на место певача легендарне групе која већ има утрт пут, своје велике хитове и „фан базу“?
„Једно јутро ме је назвала Мерима и каже: „Шта радиш“? Кажем: „Ево ту сам на послу радим и снимам, хоћу да снимим песме за „ПГП РТС“. „Хајде добро размисли са тим снимањем, има једна јако лепа прича. „Легенде“ траже новог певача, Иван се издваја и одлази у соло певаче. „Легенде“ траже новог певача, размисли, види да се пријавиш за аудицију“. Вратио сам се са мора и одлучио сам да одем на аудицију. Отишао сам тамо и хајде да кажем између осталих ја сам био изабран. Тако да је врло одговорно бити певач групе „Легенде“, нећу сад бити скроман, поносим се што сам део тога и што ми је припала та част“.
Да ли је публици ипак дража песма или особа која је изводи?
„Наравно да је Иван оставио велики траг. Иван је био мој репер како треба да се певају „Легенде“, али пре свега мислим да је битнија интерпретација. Битна је песма, а у ком смислу, да ти умеш да својим изразом причаш оно што је Даша написао. Кроз мелодије ти причаш оно што је песник у ствари хтео да каже“.
Упознати смо са твојим певачким умећем, а да ли имаш још неке скривене таленте које осим свирања, шира публика није упознала?
„Осим свирања, под број један, певање. Мислим да сам добар ћалац, а супруг то мораш супругу да питаш. Осим тога да се не бавим музиком онда би се бавио спортом. Највише сам се пронашао у кик боксу где ми је некако цело тело радило. Пошто сам висок и дуг и био сам брз, много сам тренирао, баш сам волео тај спорт“.
А што се тиче песме, да ли постоји неки стих са репертоара које изводиш на концертима који те описује?
„Не питај што се свако јутро будим уморан. Не питај шта у срцу кријем, што сам увек сам. Не питај, ништа не питај ме када већ сама знаш све. Откад ме нема у срцу твом, не певам јер немам ком. Ето то је Дашке написао и у томе сам се пронашао. Наравно ту има још две строфе које врло радо певам и та песма некако увек ме сети на то слатко и тешко време. Та песма обично иде пред крај на концертима које одржавамо широм нашег региона“.
Lice grada: Marijana Kresojević – „Obrok za porodicu“ (VIDEO)
Преузмите андроид апликацију.
