Након што је Хенри Кисинџер „пробио лед“, односно „искочио из шина“ устаљеног западног наратива да Русија мора бити поражена у Украјини, медији у САД су донекле изменили начин свог извештавања.
Тачније, све чешће се може чути реч критике према садашњој политици Запада у украјинској кризи.
Наравно да се суштински наратив о добрим Украјинцима и злој Русији не мења, нити ће се мењати, али се све реалније гледа на сам исход рата и све више се у том смислу узимају у обзир и интереси Русије.
Сличан процес, додуше доста стидљивије, дешава се и у Европи. Посебно је увођењу другачијег мишљења у јавни дискурс бар дела медија на Старом континенту допринео француски председник Емануел Макрон. Управо он био је тај који је изрекао те непопуларне, а за многе и бласфемичне, речи, да је „важно да Русија у овом рату не буде понижена“, пошто ће она у сваком случају остати део Европе и од ње ће зависити безбедност старог континента.
Наравно да се ту поставља питање позадине промене досадашњег ригидног и бескомпромисног става Запада према Русији?
Свакако да су у све то „уплеле прсте“ и оне структуре на Западу које су од старта биле против конфронтације са Русијом и које тренутно виде последњу шансу да се ова „погрешна политика“ обрачунавањем са Кремљем обустави.
Међутим, има и других ствари које не треба занемарити. На првом месту то су последице западних санкција према Русији. Наиме, то је и пре избијања сукоба у Украјини кориштено као најјаче оружје Запада у политици одвраћања Русије од акције у Украјини. Како време пролази те „страховите“ санкције су се показале као недовољно ефикасно средство за „сламање“ Русије. Смањену тражњу за њеном робом Русија неутралише скоком цена енергената и хране на глобалном тржишту. Зато, упркос свему, њена привреда бележи значајан девизни прилив, чак већи него пре увођења најстрожих санкција Запада.
Власти у Кремљу не само да нису „бачене на колена“, него се наметнуте баријере окрећу против њихових протагониста.
Досадашњи пакети европских санкција показали су се као штетни не само по руску већ и европску економију, што је на тест ставило и испрва постигнут висок степен политичког јединства унутар ЕУ. Без Руских енергената европска привреда не може бити конкурентна на глобалном тржишту. Што значи да уколико европски ембарго на руску нафту и заживи, уколико Европа замени одређене контигенте руског гаса Америчким, цена коју ће платити тамошња привреда биће превисока.
Русија ће вероватно морати да продаје своју нафту по нижим ценама и то пре свега у Азији где је тражња највећа. Међутим, чак и те ниже цене несумњиво ће бити веће од оних по којима је Русија енергенте продавала Европи до избијања рата у Украјини.
Што значи да ће Русија поново бити у плусу, док ће Европска економија претрпети снажан удар.
Наиме док привредници на Старом континенту у цену свог производа буду урачунавали скупу радну снагу и изузетно скупе енергенте, дотле ће привредници у Азији уз јефтину радну снагу добити значајно јефтиније енергенте.
Не морате бити економиста како би сте закључили да ови процеси воде потпуној девастацији европске економије, чинећи тамошњу привреду неконкурентном на глобалном нивоу. Управо је то оно што види Макрон, као што види и да упркос свему, тромости, неефикасности, слабој логистици, руска војска непрекидно напредује.
Пре или касније украјински војни капацитети ће се исцрпети, а шта онда?
Одговор се ту намеће сам по себи. Онда ће бити прекасно и за ЕУ и за власти у Кијеву.
Зато је Европи неопходан мир и то што пре. Проблем је што делује да за један такав искорак још увек нема довољно снаге, а посета европске тројке, Олаф Шолц, Емануел Макрон и Марио Драги, Кијеву управо то је и показала. Иако се од те дипломатске иницијативе доста очекивало, значајнији помак, нажалост, није се десио. У сваком случају, време за Европу истиче, ако већ није истекло.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
