Пролазећи улицама града, наићи ћете на неколико уличних уметника које лично не познајете. Проћи ћете поред њих дивећи се њиховом извођењу и мислећи, како ли је њима напољу?
Уколико сте сажаљиве и благе природе, убацићете динар у неку кутију, шеширић или шајкачу и ужурбаним кораком продужићете даље.
Да, можда их не познајете кад се појаве на њиховом препознатљивом месту, али ако на тренутак застанете и послушате оно што изводе, схватићете да познајете њихову музику, те да такви уметници нису тако невидљиви.
Напротив, они боје град и чине га својим.
Проћи ћете улицом и чућете извођење неке нумере која ће вам зауставити ужурбан корак.
Запитаћете се како им тако полази за руком да тако звуче и зашто делује да свирају без по муке, е тако то чине Мишел и Милан у дуету, понекад и већој екипи.
Као покретни времеплов бациће вас кроз време не остављајући вам простора за емотивни компромис.
У свој тој смеси градске буке, сирена, довикивања, грађевинских радова и нервозе, несметано се пробија звук Миланових и Мишелових жица, као светлосни зрак кроз завесе замрачене просторије.
За уметнике је важно да изводе своја дела, испред себе ће поставити неки шешир, стару кутију за ципеле или футролу од инструмента, а оно што у себи носе је много више.
Многи од њих су навучени на уличну публику и отворен простор, путовања из града у град па и државу, док сањају о великим концертима, публици која га обожава и свиме што слава са собом носи.
Тако и овај дуо машта о неосвојеним просторима у којима ће пронаћи своје место под сунцем, парче неба, више осмеха и подршке.
Њих знате као веселе и препознатљиве уметнике које изводе евергрин домаће и стране хитове, али кад наиђе најмлађа публика знају да засвирају и нешто из дечијег репертоара.
Током живота свој музички дар су брусили како самостално тако и кроз школовање, зато се данас много слушају и саветују, зарад што боље свирке.
Нису се раније сретали међутим, њихов сусрет се догодио спонтано, како кажу ветар их је нанео једне на друге и сакупио у групу коју зову једним нетипичним називом „Делфини“.
Да би свирали уједначено и с лакоћом, морали су да греше и да записују све што им се није допадало током извођења, јер је то био једини начин да напредују.
Уживају да у тих пар сати свирања пролазницима приреде „shou“ и много енергије улажу у свој наступ, па се разочарају када на улици много њих незаинтересовано пролази.
Доживели су много лепих ствари током уличног свирања, а оно што им највише значи јесте пажња и аплауз коју добијају од пролазника.
Оно што је сигурно јесте да у данашње стерилно, брзо и површно време, постоје људи у служби музике који на један наизглед баналан начин, чувају оно племенито што је у природи сваког човека, а то је емоција.
Upoznajte deda Miroslava – frulaša sa novosadskih ulica (VIDEO)
Преузмите андроид апликацију.
