Самит ЕУ-Западни Балкан одржан 23. јуна ове године у Бриселу завршен је са помешаним осећањима.
Лидери балканских држава махом су прожети осећајем разочарења и тек понеким трачком наде да се целокупна ситуација још увек може преокренути. Тачније, да ће се ЕУ до децембра ове године консолидовати и коначно нешто конкретно понудити балканским народима.
Једини који су иоле могли да буду задовољни исходом самита у Бриселу су Украјина и Молдавија, земље које су експресно добиле статус кандидата за ЕУ. Суштински, ЕУ је тиме само још једном показала да у процесу евроинтеграција резултати кандидата не значе много и да је политичка воља пресудан фактор.
Иако ће неки можда рећи да је доделом статуса кандидата Украјини и Молдавији ЕУ направила велики искорак, јасно дефинишући своје будуће границе, суштински то није тако.
Наиме, оваквим потезом Европа је једино демонстрирала немоћ и непостојање никакве стратегије. Не само што су, на овај начин, сви досадашњи напори на пољу евроинтеграција земаља Западног Балкана обезвређени, него ни Украјина ни Молдавија суштински нису добиле ништа.
Неће добијање статуса кандидата поправити геополитичку позицију Молдавије или променити „ратну срећу“ у Украјини. И једна и друга земља наставиће да се суочавају са својим проблемима, који овом одлуком ЕУ свакако нису решени. Чак ми се помало чини да је овај потез био потребнији ЕУ него Украјини и то пре свега како би европски лидери бар мало умирили савест, због немоћи да се властима у Кијеву конкретно помогну.
Сем тога, чињеница да су балканске земље поново остале „кратких рукава“, Северна Македонија и Албанија без статуса кандидата, а остали без икаквог значајнијег напретка, само потврђује чињеницу да у Европи не постоји стратегија. Односно, да се одлуке доносе стихијски.
Суштински, овај самит је до краја оголио катастрофалну ситуацију у којој се ЕУ налази. Показао је дубоку кризу лидерства, стратешког промишљања и деловања.
Зато је, за почетак, веома важно да се земље ЕУ, а пре свих најутицајније Немачка и Француска усагласе око тога како процес даљег проширења треба да изгледа. За сада ми имамо магловит и недовољно дефинисан Макронов план Европске заједнице. Такође, имамо и Аустријску идеју о етапном прикључењу ЕУ, зависно од капацитета и могућности, сваке земље понаособ. Могуће је да иза аустријског плана стоји и Немачка, међутим то не мења чињеницу да ни та, као ни Макронова идеја, нису у потпуности разрађене.
Тек када ови планови буду конкретизовани, а затим усаглашени, онда можемо озбиљније говорити о европској будућности Западног Балкана. Све до тада о неком значајном помаку на европском путу било које земље, па и Украјне или Молдавије, илузорно је и размишљати. Зато, ако је ишта добро произашло са овог самита, онда је то јасна свест да се ствари попут стратешких планова ЕУ морају дефинисати. У противном, уколико се то не деси, и наредни самит доживеће фијаско.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
