Пролазећи улицама града, наићи ћете на неколико уличних уметника које лично не познајете. Проћи ћете поред њих дивећи се њиховом извођењу и мислећи, како ли је њима напољу?
Уколико сте сажаљиве и благе природе, убацићете динар у неку кутију, шеширић или шајкачу и ужурбаним кораком продужићете даље.
Да, можда их не познајете кад се појаве на њиховом препознатљивом месту, али ако на тренутак застанете и послушате оно што изводе, схватићете да познајете њихову музику, те да такви уметници нису тако невидљиви.
Напротив, они боје град и чине га својим.
У времену интернета и друштвених мрежа, често заборављамо на нашу традицију, на сву срећу, улицама Новог Сада одјекује свирка нашег деда Мирослава који нас подсећа на звуке из давнина.
Знате га сигурно, видели сте га на разним локацијама, али како каже воли да свира у центру под дебелим хладом, попут оног на Церу где је рођен.
Кад смо га питали како подноси врућину у подне под пуном опремом и ношњом, он се не жали јер га чувају вунене чарапе, каже да га зими греју, а лети хладе.
Причали смо о много чему, али највише о његовој музици и поезији, коју негује и због које је вољен у свим градовима у којима је свирао.
Пуно догађаја из свог живота, али и живота својих суграђана преточио је у стихове које стидљиво чува и које повремено одрецитује знатижељним пролазницима.
Преживео је много неправди и потешкоћа у свом животу, његово детињство је обележило сиромаштво, тежак физички рад и љубав према музици.
Према речима деде Мирослава, већ у детињем добу је доживео неправду кад су чланови породице сакрили гусле које је толико волео да свира.
У току разговора нам је открио да је самоуки свирач захваљујући таленту који је наследио од оца, такође великог заљубљеника у гусле и гусларску поезију.
Први инструмент који је научиo да свира су двојнице, те у тренутку доколице док је чувао овце на Церу научио је, како каже, да свира неколико инструмената.
Зна да свира фрулу, гусле и усну хармонику, а када нема неки инструмент при руци уме и да импровизује са чешљем и бундевином врежом.
Након много година проведених радећи шумске и пољопривредне послове, деда Мирослав је решио да „батали“ рало и волове, те на основу свог талента заради динар као гуслар и фрулаш.
Као улични свирач претрпео је много неправди и непријатности, међутим памтиће само оне лепе тренутке и речи упућене њему и његовом свирању.
Етно звук који деда Мирослав производи и тка у музички збир свих уличних свирача, претвара у једну нит, која попут зрака неприметно, али продорно боји наш град и чини га посебним.
Humanitarni sajam ”Grad humanosti”, u subotu 18. juna na Štrandu
Преузмите андроид апликацију.
