Пре три деценије, 30. маја 1992. године, Савет безбедности Уједињених нација је Резолуцијом 757 увео санкције тадашњој Савезној Републици Југославији. Као разлог увођења санкција, наведено је наводно мешање СРЈ у грађански рат у Босни и Херцеговини, који је почео 7. априла 1992.
СРЈ је формално проглашена 27. априла те године. Званично, повод за санкције била је оцена да није испоштована Резолуција 752, којом је тражено повлачење ЈНА са простора БиХ. Званични Београд је тада тврдио да се од 19. маја 1992. ниједан војник са територије СРЈ не налази на простору БиХ.
Непосредан повод био је масакр цивила у реду за хлеб у улици Васе Мискина, у центру Сарајева, који се догодио 27. маја, за шта су оптужени Срби из БиХ.
Лондонски Индипендент је, међутим, већ 22. августа 1992. обелоданио тајни извештај УН из кога се видело да је масакр починила муслиманска влада у Сарајеву, с циљем да се изазове реакција Запада против Срба.
Резолуцијом 757 СБ је одређено да су све државе чланице УН обавезне да онемогуће увоз на своју територију свих производа и сировина пореклом из СРЈ, коју су чиниле Србија и Црна Гора. Забрањен је не само извоз него и транзит роба из СРЈ, као и трансфер финансијских средстава у СРЈ. Исто тако коришћење бродова или ваздухоплова на територији СРЈ, осим за испоруку медицинског материјала или намирница, што је одобравао Комитет УН за санкције.
Резолуцијом је наложено и смањење особља у дипломатским мисијама и конзуларним представништвима, спречавање учешћа у спортским догађајима лица из СРЈ, као и суспензија научне, техничке и културне сарадње с лицима или групама из СРЈ.
Уследиле су војне мере. Тако је већ 1. јуна 1992, ЕУ затражила да се размотри могућности употребе војних средстава за контролу санкција наметнутих СРЈ.
Девет чланица НАТО и ЕУ, Немачка, Француска, Британија, Италија, Шпанија, Португалија, Холандија, Белгија и Луксембург, 10. јула 1992, на састанку у Хелсинкију одлучују да у Јадран упуте поморске снаге, које ће надгледати спровођење санкција.
Координација и командовање поверени су Италији, оперативни центар налазио се у Санта Рози, недалеко од Рима. Блокада је започела 15. јула. Бродови НАТО имали су право да надзиру кретање, те да их заустављају и претресају.
Резолуцијом 777 СБ УН, од 19. септембра 1992, СРЈ је суспендована из УН. У њој стоји да држава, позната као СФРЈ, више не постоји, и подсећа се на резолуцију 757 којом је констатовано да континуитет СРЈ са СФРЈ није прихваћен.
Резолуцијом 787 СБ УН, од 16. новембра 1992. санкције су пооштрене и проширене, због наводног кршења ембарга УН на испоруке оружја. Уведена је тотална изолација СРЈ. Забрањен је транспорт сирове нафте, петролејских производа, угља, опреме везане за енергетику, гвожђа, челика и других метала, хемикалија, гума, пнеуматика, возила, авиона, мотора свих типова, преко територије СРЈ.
Нарочито су пооштрене мере надзора над Дунавом. Од 22. новембра 1992. блокаду јужног Јадрана спроводило је 25 бродова земља чланица НАТО и ЕУ. У складу с Резолуцијом 787 Савета безбедности УН, они пресрећу, заустављају и претресају пловила.
Резолуцијом 820 Савета безбедности УН, од 18. априла 1993, одлучено је да се пооштре санкције према СРЈ уколико Срби у БиХ до 26. априла не прихвате Венс-Овенов план. Пооштравање санкција је обухватало замрзавање финансијских средства СРЈ у иностранству, забрану транспорта свих врста роба и производа преко копнених граница у СРЈ.
Амбасадори 16 земаља НАТО на састанку у Бриселу 28. априла 1993. одлучују да њихови бродови уплове у територијалне воде СРЈ и да могу отварати ватру, инертном муницијом, на пловила која крше ембарго према СР Југославији. Поморска блокада Јадрана, названа „оштра ограда”, почела је 22. новембра 1993. Званичан циљ је био обустава рата у БиХ.
Преузмите андроид апликацију.
