Надомак Панчева у непосредној близини тамошње јужне фабричке зоне, десетак километара југоисточно уз Дунав, смештена је живописна бара под именом Хагла, у коју људи ретко залазе, не рачунајући понеког шумара, пецароша или ловца, а однедавно појединци тамо „лове“ печурке нарочито ових дана када је у јеку сезона јестивог и веома укусног шумског пилета.
Овај терен досад није био познат у свету гљивара, а један од првих сакупљача на том простору је Горан Милошевић из оближњег места Старчево, који тамо одлази у доба вегетације, у периодима када стижу одређене врсте гљива.
Он каже да је сада ударна сезона тражене врсте познате као шумско пиле које се појављује и у јесен, односно двапут годишње, и углавном се може наћи на дрвећу, а примерци досежу и до неколико килограма, док је рекордни од невероватних 40 килограма убран у Енглеској.
„У питању је условно јестива гљива, јер је неопходно обавезно термички обрадити, односно треба је кувати најмање двадесет минута, а све остало је кухињска маштарија“, наводи гљивар.
Према његовим речима, она мало подсећа на „чудну шаргарепу, која је с једне стране наранџаста а са друге жута“.
“Има укус буквално као пилеће бело месо и када се испохује тешко је разазнати шта је месо, а шта гљива“, наводи Милошевић и објашњава да је шумско пиле може припремити на разне друге начине, због чега је ова гљива тражена у свету и код нас, а нарочито у Новом Саду и на тамошњим пијацама може се купити по цени од хиљаду динара по килограму.
„На Хагли има и других врста гљива, па на пањевима ових дана срећемо и оне из породице тигринуса које су такође јестиве, али немају неку нутритивну вредност, премда су интересантне када се припреме као чипс“, каже овај Старчевац.
Додаје да и шумско пиле и тигринус спадају у групу сапрофитних гљива, то јест оних које се хране органском материјом.
„На овим теренима успева и тражени тополов вргањ, који су као и све вргањевке, изузев правог вргања, исто тако условно јестиве и треба их термички обрадити пре конзумације“, наводи и додаје да у Хагли има и много гљива из породице русула, попут љутаче које се јављају половином јула.
Гљивар каже да на овом потезу у последње време људи трагају и за на светском тржишту веома атрактивним зимским тартуфом.
“Овде сам као и преко пута, на дунавском острву Чакљанац, сретао и тартуфаре и то мање или више успешне, а многи од њих мисле да им је за тај посао неопходан пас, док је по мени потребно само велико знање и обична грабуља“, прича Милошевић.
Он каже да се тартуф може наћи око стабала тополе, испод лишћа и да то уопште није дубоко, тек неколико центиметара испод хумуса, па није потребно никакво копање.
На крају, овај сакупљач поручује да гљива има сасвим довољно само је потребно знање које се стиче учењем, као и жеља и воља за изласком у природу.
Преузмите андроид апликацију.
