Колико пута сте, шетајући Новим Садом, помислили колико би било лепо да добијемо још неку специфичну продавницу, посебну посластичарницу или уникатну антикварницу каква се може пронаћи у Београду?
Онда сте, приликом неке друге шетње, захвалили Богу што наш град још увек није попримио све оне одлике ужурбане метрополе, него овде још увек „има каде“.
Новосађани у себи воде прилично озбиљне ратове између оног дела њихове личности који је жељан доброг провода те оног другог, прилично шкртог на времену и помисли да ће и на нашим сатовима у будућности минути, услед брзог живота, трајати све краће.
Наши животи су густо испреплетани са суживотима многих људи које смо имали прилику да упознамо.
Они у нас, хтели ми то или не, уносе неке нове навике, обрасце понашања и, као у бојанку у којој је попуњен само први лист, имају простора да обоје и досликају нове детаље нашег карактера.
Свако од тих људи, где год се налазио, са собом носи оно нешто лично, нешто своје.
Исто важи и за градове. Тако у Београду постоји хиљаду малих новосадских енклава, а у Новом Саду постоји мноштво улица чије срце куца београдским тактом.
Новосадска и београдска прича преплићу се на једном сасвим несвакидашњем месту, а то су људи.
View this post on Instagram
Иако се ради о различитим градовима, једина суштинска разлика је у томе што становници једног понекад посматрају чашу као полупразну, а други као полупуну.
Једнима је мана што су довољни сами себи, док је другима мана што кривицу за разне поступке увек траже у оним другима. Шта мислите који од њих смо ми?
Нас “одавде“ чини посебно радосним када одемо “тамо“ јер за разлику од Новог Сада који у неком моменту ипак утоне у сан, Београд никада не спава.
Њима “оданде“ понекад више прија да побегну од превелике буке и галаме и дођу овде где је све лаганије.
View this post on Instagram
Једни се задовољавају Скадарлијом, боемском четврти у центру града, док је другима сасвим ок имати ону једну боемску улицу, као што је Лазе Телечког.
На крају дана једино је битно да се има где лепо појести, дружити са најмилијима и попити довољно хладно пиће.
На крају дана… сви смо ми исти. Исти народ са истом радозналошћу и истим неиздржем у венама. И баш због тога прича о аутономији и неким расцепљивањима никада неће пити воду.
Да нема Београда не бисмо имали где да скокнемо када се ужелимо веће средине, да нема Новог Сада Београђани не би имали куда да оду када им затреба пауза од брзог темпа живота.
Једни без других, наше приче би биле празне.
Преузмите андроид апликацију.
