Без обзира на исход рата између Русије и Украјине, у будућности историчари ће 24. фебруар 2022. године вероватно означити као „епохалну тачку“ у периодизацији историјата политичких односа између политичког Запада, са једне и Русије, а можда и целокупног политичког Истока, са друге стране.
Свакако, почетак руске специјалне војне операције или инвазије на Украјину, представља врхунац стравичне политичке кризе у односима између званичне Москве и политичког Запада, који је, након распада Совјетског савеза ушао у своју акутну фазу након „Наранџасте револуције“ из 2004. године, а посебно после признања једнострано проглашене независности косметских Албанаца у јужној српској покрајини и руске интервенције у Грузији из 2008. године.
Међутим, те 2004. године, тешко да бисмо могли да пронађемо светског политичара или аналитичара, који би са сигурношћу предвидео да ће за мање од две деценије свет да доживи овако оштру поделу на политички Исток и Запад, којој данас сведочимо. Несумњиво, интервенција Русије у Украјини представљала је повод за незапамћено фуриозан одговор Запада према званичној Москви.
Интензитет тог одговора добијао је на снази паралелно са успоравањем руске војне интервенције и откривањем многих слабости у „оперативним способностима“, „конфузном планирању“ и „одсуству логистичке подршке“ у оружаним снагама Руске Федерације.
Поново несумњиво, администрација председника Џо Бајдена остварила је „његове најинтимније политичке и геополитичке снове“, које се састоје у намерама постизања пуне изолације Русије, која би, у крајњој инстанци, ову велику силу свела на државу у реду другоразредних земаља, чији би утицај на геополитичке процесе у свету постао безначајан.
У наведеном мишљењу могли бисмо да пронађемо стварне узроке овог страховитог слома међународног поретка, који смо познавали пре 24. фебруара ове године.
Можда бисмо и тешку пандемијску и светску економску кризу од 2020. године могли да посматрамо у описаном контексту. Пре готово три месеца Русија је предузела кораке, који нису необични за „вековно понашање“ било које историјске велике силе, што такве поступке, опет, нити оправдава, нити их чини етички неподношљивим, са становишта посматрања империјалне свести једног друштва.
Ипак, политички Запад унисоно је одлучио да Русију потпуно искључи из савремених токова комуникације и сарадње са земљама већег дела европског континента, али и са свим другим „меридијанима“, који баштине сличан „систем вредности или интереса“ са тим истим политичким Западом.
У противном, како бисмо објаснили чињеницу да ниједна велика европска земља никада није увела Сједињеним Америчким Државама ни део овако страховитог економско-политичког ембарга са којим се данас суочава Руска Федерација, када је званични Вашингтон „сејао своје смртоносне интервенције од Гренаде до Сирије“, у протеклом распону од свега тридесетак година?!
Дакле, циљ је изолација и економско, политичко и војно слабљење Русије до „тачке“ у којој би ова древна велика сила остала потпуно безначајна светска држава.
Прекид релација између политичких Запада и Истока условљава „уздизање једног новог, знатно суморнијег света и његовог поретка“, у коме не би смело да нас превише зачуди, уколико будемо сведочили постојању „два облика Олимпијских игара или два формата Уједињених нација“, затим потпуно одвојених, наднационалних финансијских, привредних институција, те засебних светских спортских или уметничких манифестација! Многи постављају питање, да ли би у описаној ситуацији, пространства Африке, већег дела Азије и латинске Америке, гравитирала према „источном или западном полу“?
Не дозволимо недопустиву необјективност, због чега смо дужни да укажемо на чињеницу да у односу на интересе политичког Запада, Русија не поседује довољан капацитет да у овим деловима савременог света оствари одлучујућу доминацију. Међутим, Народна Република Кина, и те како поседује! Не представља ли слом Кине коначни циљ политичког Запада? Од почетка ове кризе Кина је у више наврата потврдила да „остаје привржена стратешком партнерству са Русијом“.
Без обзира на показану опрезност у односима према политичком Западу, посебно према САД, немамо разлога да сумњамо у одлучност описане кинеске позиције.
Најважнији спољноекономски и трговински партнери Кине су САД, Европска унија и Русија, а за званични Пекинг, „национални приоритет“ састоји се у реализацији вишедеценијског пројекта „Појас и Пут“. Међутим, наведени пројекат, као и економска стабилност Кине, у великој мери зависе од позиција политичког Запада према званичном Пекингу, те кинеску опрезност у вези са украјинском кризом требало би да посматрамо, управо у контексту будућих релација између Русије и „џина са Истока“.
Кина покушава да амортизује могућност да политички Запад према њој примени застрашујућу политику санкција, која је сада постала „судбина Русије“, што Пекинг „не спашава од волшебних избијања нових светских криза“, попут „пакистанске, цејлонске, соломонске и за њу најопасније – тајванске“! Са друге стране, Русији је једини излаз на „светску политичку и економску позорницу“ отворен, управо преко Кине, која је сада постала још једна „руска судбина“.
(наставља се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Između Pekinga i Brisela – sudbina Rusije (deseti deo)
Преузмите андроид апликацију.
