На данањи дан, 11. маја 1904. године. рођен је Салвадор Дали, велики уметник, али и једна од најконтроверзнијих личности 20 века.
Један од највећих сликара прошлог века који је померао границе како у уметности, тако и у животу, Салвадор Дали, за неке је био живи геније, док су га други сматрали поремећеним ексцентриком чија дела не вреде ни пет пара.
Мада су га шпански ликовни критичари увек сматрали за надобудног и неталентованог шарлатана, популарност и продајна цена његових дела непрестано су расли. Данас, двадесет једну годину откако је умро, светски колекционари плаћају милионе и милионе долара како би у својој колекцији имали бар једну Далијеву слику.
Салвадор Доминго Фелипе Хакинто Дали рођен је 1 у малом месту Фигерас, као син адвоката и банкарског службеника Салвадора и домаћице Фелипе Ферес. Они су девет месеци пре сликаревог рођења сахранили свог првог сина који се такође звао Салвадор.
„Дубоко верујем да сам ја реинкарнација свог брата који је умро оног дана када је моја мајка затруднела. Нас двојица смо исти, као две капљице росе. Он је био прва верзија мене која није успела да поживи“, објашњавао је касније славни уметник.
Човек који је по мишљењу многих направио најгенијалнија уметничка дела своје детињство памтио је по дружењу са млађом сестром Ана Маријом која му је годинама била једини женски модел.
Са десет година почео је да похађа часове сликарства показујући свима свој неоспориви таленат, а касније је уписао и сликарску академију у Мадриду. Међутим, чињеница да му школа никада није ишла и да је увек био бунтовног карактера, учинила је да је никад не заврши.
„Никада нисам могао да схватим да у једној таквој квазиустанови раде људи који имају много мање талента него ја, и да они оцењују мој рад. Будалаштине! Нисам хтео да им црткам неке мртве природе које су срамотне и које свако може да уради. Срамотно! Показао сам свој отпор према том јадном начину третирања уметности и тих узвишених осећања и екстазе коју сваки уметник треба да осети док слика, и на крају су ми забранили да долазим на часове“, причао је Салвадор који никада није заборавио дан када му је умрла мајка, а за шта је врло отворено кривио режим и свог оца који по његовим речима није умео да јој пружи довољно љубави.
„Мој отац је страшан човек, и стид ме је што ме је направио. Нечувено је колико има узак поглед на свет. Само ћути и никада се не буни. Он је вероватно и убио моју мајку која поред њега није осећала нимало страсти“, причао је Дали који је своју прву самосталну изложбу имао у Барселони 1925. године.
Годину дана пре своје прве изложбе ухапшен је због сумњивих политичких убеђења, али му боравак у затвору тада није представљао никакав проблем јер, како је говорио, у то време био је заљубљен у све и то га је одржавало у животу.
Четири године од своје прве изложбе упознао је Рускињу Елену Иванову Даиконову Галу, своју музу и непресушну инспирацију, са којом је остао до краја живота.
Фото: Wikimedia commons/Philippe Halsman
Ова дама потпуно је променила његов свет, а у њу се заљубио као у биће које му је увек пружало руку да се извуче из разних чудних стања која су почела све чешће да га обузимају.
Дали, по тврдњама њихових блиских пријатеља никада није конзумирао брак у правом смислу те речи, већ је својој изабраници плаћао мушкарце како би је сексуално задовољавали.
– Наша веза није била сексуална јер је такав однос резервисан за бића ниже расе који се задовољавају малим стварима – кратко је једном прокоментарисао свој сексуални живот славни уметник.
Када се први пут зачула сирена која је означила почетак рата у Европи, Салвадор и Гала одселили су се у Америку где су провели наредних осам година. Иако су га у обећаној земљи дочекали као самог Бога, славни сликар никада није волео Сједињене Државе. Током свог боравка у Америци није много сликао, већ је само писао и тада је настао сценарио за његов филм Моонтиде као и аутобиографија Тајни живот Салвадора Далија у којој је открио да је стерилан.
Године 1947. Дали и његова супруга отишли су у Француску, а потом су се вратили у Шпанију у којој су остали да живе до краја живота.
Када су се Дали и Гала вратили у Шпанију, овај врсни сликар почео је да се бави и другим видовима уметности, архитектуром, телевизијским програмом, израдом накита, писањем, вајарством…
Тих година постао је сасвим сигурно један од најутицајнијих људи на планети када је реч о уметности. Поштовали су га и полако почели да прихватају његов начин размишљања и бритак језик који је увек говорио оно што су сви мислили, а нису смели да кажу.
Оставио је велики траг на човечанство, а његовa уметничка дела, као и поступци су се препричавали широм света.
Такав случај је био и када је Јоко Оно тражила од Далија да јој прода прамен својих бркова. Међутим, контроверзни уметник није желео да пошаље било који лично предмет, а посебно не део себе. Уместо тога, у лепу кутију ставио је влати суве траве и послао Јоко Оно. Није одбио чек на 10 хиљада долара. Забављало га је да вара људе.
Дали није имао проблем са комерцијалним пословима. Дизајнирао је огласе за ГАП, појављивао се у реклами за чоколаде Ланвин.
Андре Бретон, отац надреализма, називао је Далија „Авида Долларс” („Жељан долара”).Један од најранијих комерцијалних радова Салвадора Далија је лого за шпанску марку лизалица Чупа Чупс, који се користи и данас.
Дали је чак сарађивао и са Дизнијем.
Салвадор Дали и дизајнер Дизнија, Џон Хенч, заједно су радили на анимираном филму под називом „Дестино”. Дали је створио 22 уљане слике и велики број цртежа које је Хенч касније претворио у анимирани филм. Међутим, осам месеци након тога посао је стао из финансијскох разлога и филм је остао недовршен. Остало је само 15 секунди демо верзије.
Али 1999. године рођак Волта Дизнија и дугогодишњи директор Дизни компаније, Рој Е. Дизни, одлучио је да оживи продукциоју „Дестина”. Шестоминутни кратки филм објављен је 2003. године и говори о надреалном путовању балерине кроз пустињиски пејзаж.
10. јуна 1982. године овоземаљски свет напустила је једина особа коју је Салвадор Дали волео. Гала је умрла у сну.
Десило се управо оно што он није желео да се догоди, а то је да она оде прва, а он остане сам. Због овог трагичног губитка, Дали је изгубио вољу за животом, повукао се у себе, а од дана када је она умрла престао је да пије воду док није дехидрирао и завршио у болници што су многи протумачили као његов покушај самоубиства.
„Желео сам да свој ум доведем у такво стање да могу да причам са њом, да се наши микросветови поново негде сретну. Када нисам пио воду, могао сам да је видим, стајала је испред мене тако пркосно као што је само она умела, кошуља јој је била раздрљена, а десна дојка ми се смејала громогласно“, описивао је Салвадор своје халуцинације.
Исте године преселио се у дворац Пубол, који је купио да би га подсећао на Галину смрт. Све што је радио, радио је због тога што није могао да поднесе чињеницу што је његова драга умрла пре њега. Под неразјашњеним околностима 1984. године Пубол се запалио, а Далија је сигурне смрти спасило његово особље.
И ова незгода окарактерисана је као његов покушај самоубиства. Ипак, на наговор пријатеља вратио се да живи у музеју Театро који је сам саградио. После четири године тешке депресије, његово срце прилично је ослабило, па је у децембру 1988. године хоспитализован. Док је лежао у болници у посету му је дошао шпански краљ Хуан Карло који је признао да је одувек био љубитељ његових дела.
„Мени и краљ долази на ноге, лепо сам рекао да сам ја Бог“, била је једна од његових последњих изјава.
У јануару 1989. године, док је трајала његова омиљена представа Тристен и Изолда, у осамдесет четвртој години, престало је да куца срце Салвадора Далија. У писму које је писао последњих година опростио се од свега што је мрзео, а то су били други људи, и отпутовао код своје једине Гале.
Њихов фонд под називом Гала Салвадор Дали и даље ради и бави се продајом његових дела.
Уколико вас је овај текст подстакао да сазнате нешто више или скоро све о животу Салвадора Далија, имате прилику да аутобиографију уметника која носи назив „Тајни живот Салвадора Далија”, такође уколико будете икад путовали кроз Шпанију не заборавите да посетите Далијев музеј у Фигерасу.
Преузмите андроид апликацију.
