Понекад сви пожелимо да зажмуримо и вратимо се у прошлост, у оно лепше и безбрижније време када су деца умела да проведу цео свој дан играјући се на улици. Још када бисмо у тој путешествији кроз време и ми успели да поново постанемо деца, било би сјајно, зар не?
Међутим, иако није толико честа појава и данас постоје квартови где можете видети како се деца безбрижно играју на улицама.
Можда ова појава у неким другим градовима широм Србије све више постаје егзотика, али Новосађани још увек, на основу својих приоритета, могу да изаберу део града у коме би живели.
Некима је приоритет управо ово, да им деца одрастају макар упола лепо као што су одрастали они.
У животу сваког детета веома је битно да постоји она једна бреза испод које се у врелим летњим данима постави ћебе, те донесу своје лутке и кликери.
Та бреза је сигурна кућа, место на којем нестају сви проблеми и смирује се сва она бука изазвана прекомерном употребом телефона и компјутера.
Заправо, једина бука која је дозвољена и, штавише, пожељна док девојчице брину о својим “бебама“ јесте бука коју производи звук сладолеџије.
Да, веровали или не, у неким новосадским насељима се и даље чује пријатна мелодија која обавештава малишане да је време за куглу сладоледа.
“Гледај куда идеш!“, је једна од најизговоренијих реченица ако питате родитеље, међутим, на Новом насељу можете наићи на потпуно обрнуту ситуацију.
“Гледај куда идеш“ можете чути и од новонасељских клинаца који ће вас опоменути, како не бисте нагазили и тиме уништили рупу коју су направили за кликерање.
Да! Иако нам се чини да то више нико не ради, кликерање је и даље у тренду!
Џомбери, млечкањаци и викторије и даље умеју да зажуљају када их родитељи нагазе на поду дневне собе.
На Телепу је ластиш и даље саставни део игре. Једини проблем је што маме више не поседују толико шнајдерске опреме као раније, па се по гуму мора ићи уместо у породичну ладицу, до најближе пијаце.
Блок је због великог броја бетонских бедема можда и најинтересантнији крај уколико се клинцима игра “вија на високо“.
На Сланој бари су улице и даље пуне деце, осим када је време ручка. Једино тада, у одређено време клинци полако одлазе својим кућама како би ручкали и одморили се, а онe који се заиграју и забораве, на договор са родитељима подсете само маме које не морају ништа ни да кажу, осим да се појаве на прозору.
Деца са Лимана и Подбаре најбоље од свих знају колико је лепо играти се у песку.
Зелена дворишта између зграда красе готово сваки кварт. Међутим, није зеленило оно што наш град чини посебним, већ читав мали суживот који се води у његовим крошњама.
Иако се у нашем граду из дана у дан гради све више вишеспратница које претварамо у своје домове, у њиховим близинама има толико дечијих игралишта, импровизованих травнатих фудбалских терена и кликерашких арена које просто маме малишане на игру у природи.
Дакле, уколико кроз прозоре не чујемо ону познату грају дечијег смеха, можда је време да видео игрице заменимо пиштољима на воду, нахранимо клинце јајима и шећером и пустимо их на улице да имају барем упола интересантно детињство као ми.
Преузмите андроид апликацију.
