Поводом обележавања 200 година од рођења Јакова Игњатовића, књижевника, политичара и националног радника (Сентандреја, 12. децембра 1822 – Нови Сад, 5. јул 1889), Библиотека Матице српске приредила је електронску изложбу грађе из својих збирки и збирке РОМС-а.
Поставка, коју чини избор дела Јакова Игњатовића, као и литературе о њему, може се погледати 6‒31. маја 2022. године, у јавном каталогу Библиотеке и на њеном веб-сајту.
Аутор изложбе је Татјана Богојевић, уредник Селимир Радуловић.
Jаков Игњатовић рођен је у Сентандреји, од оца Јакова, угледног трговца и грађанина, и мајке Ане, рођ. Јаковљевић Љубовић, где је завршио основну школу и први разред гиманзије, а затим школовање наставио у Вацу и Острогону.
Како је са осам година остао сироче, о њему је бринуо Сима Игњатовић, угледан будимски правник, у чијој кући је упознао Симу Милутиновићa Сарајлију, Милована Видаковића и Јована Пачића. Права у Пешти уписао је 1842, а завршио у Кечкемету 1846, свршени адвокат (diplomaticus) постао 1847.
Био је посланик на Мајској скупштини 1848, а до краја те године уређивао је Вестник. У Београду је био коуредник Српских новина, дружио се са Маријом Милутиновић Пунктаторком и песником Ђорђем Марковићем Кодером (1949), након чега живи у Панчеву и Пешти.
Уредник Летописа Матице српске био је 1854‒1856. Када је, почетком октобра 1859, напустио место патријарховог секретара, због сукоба са Јосифом Рајачићем, преселио се у Нови Сад и уређивао лист Путник (1862‒1863) са Ђ. Натошевићем и Ђ. Рајковићем.
Сарађивао је са Светозаром Милетићем (у борби против Беча), а за посланика у мађарском сабору у Пешти биран је два пута (1861. и 1864).
На Омладинској скупштини изабран је у Одбор за правне и државне науке (1866). Своје политичке, националне, књижевне чланке и студије објављивао је у бројним листовима и часописима.
Женио се најпре Анком Фехеровом (1863), а након селидбе у Даљ (1863) оженио се Христином Ненадовић.
За роман Увео листак, који је посветио преминулом сину јединцу, награђен је на књижевном конкурсу Матице српске (1877).
Током живота у Даљу написао је и објавио готово сва најзначајнија дела (Чудан свет, Трпен спасен, Васа Решпект, Вечити младожења).
Године 1879. у Новом Саду уређује Недељни лист (1879–1882) и у њему објављује већи део својих Мемоара. Рукопис Сретни и несретни кројачи Матица српска је наградила 1882. године, а штампан је под насловом Стари и нови мајстори.
Од 1883. до краја живота живи са Јеленом Татић, која га је инспирисала да напише роман Патница. Српска ђачка дружина „Преодница” бира га за почасног члана (1862).
Изабран је за дописног члана Друштва српске словесности (1862) и дописног члана СКА (1888). Краљ Милан га је одликовао Орденом Св. Саве III степена (1888).
Преузмите андроид апликацију.