Још далеке 1978. године приметио је: „Хоће ли већ једном тај београдски метро, многи грађани су под земљом и чекају”.
У Српској књижевној задрузи, која ове године обележава 130 година постојања, одржан је округли сто посвећен стогодишњици рођења Душана Радовића, а међу бројним учесницима, као и онима који су били спречени да догађају присусутвују, али су приложили своје текстове, нашли су се Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић, Радивоје Лале Бојичић, Мирослав Максимовић, Никола Вујчић, Зорана Опачић, Милош Ковачевић, Душко Бабић и други. Домаћин сусрета био је главни уредник СКЗ-а Драган Лакићевић.
Овом приликом могле су се чути емотивне речи пријатеља Душка Радовића, али и подробне анализе његовог дела, кроз излагања Александре Жежељ Коцић, Милана Алексића, Милице Кецојевић, Валентине Вукмировић, Бранислава Матића.
О Великој годишњици, у „Задрузи” се спрема дивот издање „Кола” посвећено Радовићу, а према речима Зорице Хаџић, Матица српска такође припрема књигу „Сто година Душка Радовића”, која ће обухватити пишчеву преписку, фотографије, неке до сада необјављене рукописе.
Најприсније се свом пријатељу Душку Радовићу обратио академик Матија Бећковић:
„Душко и ја смо рођени у исти дан који смо заједно славили. Откад смо се срели, нисмо се растајали, као једнослављеници, сабраћа и саписци. За његовог уредниковања, за његову љубав, и ја сам писао за децу и водио дечје емисије на телевизији. Кад су њега сменили, а мене скинули с програма, отишли смо у мотел „Стари храст” на Нишком ауто-путу и ту у четири руке писали драмску поему „Че ‒ трагедија која траје”. Као сабрат, био је венчани кум мом брату Љубомиру и крстио његове синове, а моје синовце Вука и Данила. Вука је крстио под Острогом, а Данила у Београду, са митрополитом Амфилохијем. Кад је Вук напунио годину, његовој баки је упутио телеграм: „Пољуби ми и поздрави Вука/ Мога кума, а твога унука/ Када буде прва крила стек’о/Нека лети дуго и далеко/ Све што треба да носи и има/ Плаћено је крвљу и костима” присећа се Бећковић.
Преузмите андроид апликацију.
