Први круг председничких избора у Француској биће одржан 10. априла. Уколико нико од номинованих кандидата не оствари апсолутну већину двоје првопласираних наћи ће се, две недеље касније, у другом кругу избора.
Пошто је Француска земља са председничким системом власти, природно је да ови избори имају највећу тежину. Јер, од онога ко добије највеће поверење Француза и постане председник републике, зависиће политика Француске у наредних пет година.
Велики фаворит на предстојећим изборима у Француској, бар по истраживањима јавног мњења, је досадашњи председник Емануел Макрон. Иначе, када је 2017. године Макрон однео победу то је означило улазак у Јелисејску палату најмлађег председника још од Луј – Наполеона Бонапарте. Без значајног политичког искуства, садашњи француски председник био је тада неко чија победа је изненадила многе, не само у свету већ и у „Петој републици“.
Пошто се није радило о човеку посебног ауторитета, како у националним тако и глобалним политичким круговима, било је тешко проценити домете његове политике.
Самим тим, делује да ни очекивања јавности од Макрона нису била превелика. Посебно кад се узме у обзир да деценијама уназад Француска није била у прилици да игра водећу улогу у Европи. Зато се можда најмање очекивало да би ту, за поносне Французе, несрећну стварност могао да мења нови млади и неискусни председник.
Данас делује да је Макрон управо то желео. Тачније, да је планирао да промени тај сада већ устаљени наратив о Француској моћи, базираној више на старој слави него на данашњим потенцијалима, која је осуђена на постепено опадање. Макрон се одлучио да води једну активну спољну политику и покуша да се наметне као лидер који покреће ствари и без чијег учешћа се најважнија европска питања не могу решавати.
Иначе, Макрон је имао добру полазну основу да мења политички статус своје земље, како на европском, тако и на глобалном плану.
Иако је француска економија слабија од Немачке то није разлог да Француска „а приори“ мора бити у сенци свог источног суседа. Уосталом, Француска је друга економија ЕУ, али никако не смемо заборавити да је војно најмоћнија и једина нуклеарна сила у том савезу држава. Такође, она је чланица Савета безбедности УН, што јој не даје само посебан статус и углед, већ још једну компаративну предност на глобалном плану у односу на Немачку.
Отежавајућу околност за Макрона представљао је утицај моћне немачке канцеларке Ангела Меркел, који се није могао лако засенити. Међутим, Макрон није устукнуо пред њеним неспорним ауторитетом, већ је покушао да се наметне идејама. Сетимо се плана „Европе у три брзине“, којим је предложио решење за питање будућег функционисања ЕУ. Иначе, Макрон је био и остао чврст заговорник уједињене Европе, не само у економском, већ и спољнополитичком и безбедносном смислу.
Међутим, упркос свим напорима, на спољнополитичком плану француски председник није постигао значајније резултате.
ЕУ је и даље посвађана и подељена, а решење за горуће питање њеног функционисања се ни не назире. Са друге стране, његов покушај да у директном контакту са руским председником Владимиром Путином спречи избијање рата у Европи, такође није дао резултате. Формирање АУКУС-а, савеза Аустралије, Велике Британије и САД, показао је да упркос напорима Макрона утицај француске у западном политичком блоку није значајно порастао. Наиме, нови савезници су Французе искључили из посла, изградње подморница за Аустралију, вредног више десетина милијарди долара, а да се нису ни осврнули.
Суштински, када све то сагледамо, можемо уочити да је својих пет година мандата Макрон потрошио више у покушајима да ствари мења, него што их је стварно и мењао. Својом неспорном енергијом и снажним активизмом учинио је да његова земља буде видљивија у глобалној геополитичкој арени, али не и утицајнија. Зато се Макроново наслеђе пре свега очитује у другачијој перцепцији његових суграђана улоге „Пете републике“ у међународним односима. Односно, слика Француске се у јавности променила и то набоље.
Свакако да Французима, поносним на своју славну историју, импонује та нова енергија и самопоуздање којим зрачи њихов лидер, а што се на својеврстан начин рефлектује и на слику о њиховој земљи.
Управо таква позитивна промена у перцепцији јавности о снази и ауторитету Француске може му обезбедити благонаклон став дела бирачког тела на наредним изборима. У случају да буде реизабран Макрон би добио другу шансу да Француску поново учини лидером Европе. И то овај пут не само у делу сопствене јавности, већ заиста.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
