Чувени српски етнолог Веселин Чајкановић, записао је да сваки народ има своју животињу за коју је везан тј. изједначен са њом. „За Србина се, на пример, каже да је вук, и то је сасвим на свом месту, утолико што је вук митски сродник и предак српског народа, односно митски представник српског народа“.
Почевши од бројних српских имена и презимена још из прехришћанског времена, која су и данас у употреби, преко пословица „Вук длаку мења, а ћуд никако“, „Ми о вуку, а вук на врата“; па до реченице цара Душана за коју никад није утврђено да ли ју је стварно и изговорио, а гласи: „Ја нисам човек, ја сам вук. Ја не причам и не пишем, ја завијам. Не завијам што ме је страх. Не завијам што сам бесан. Завијам да би ме чуо чопор мој, да би ме чули вукови, да би ме чула вучица, да би ме чули вучићи, да се окупи чопор мој. А, кад се окупи чопор мој, бојте се пси!“, проналазимо бројне доказе који иду у прилпг тврдњи да Срби одавнина обожавају вука.
Такође, Веселин Чајкановић, за Дажбога каже да је врховни бог код Срба, а он је у нераскидивој вези са вуком.
Дажбога су Срби приказивали као хромог старца, обученог у медвеђу кожу, а друштво би му правио вук или црни пас.
Дажбог је према још једном устаљеном веровању, окупљао вукове и одређивао колико оваца и где ће да поједе, зими би им обезбедио храну, а на пролеће их распуштао.
Празник, познатији као Вучји дани, који у новембру траје десет дана завршава се Дажбоговим даном, који се зове растурњак.
Овај дан постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима, конкретно у овом случају душе умрлих које се налазе у вуковима су се гостиле и последњег дана се разишле.
У причама о Светом Сави (а морамо се присетити да је то период када је граница између паганизма и хришћанства још увек магловита и вешто се преплићу у жељи да се пагански обичаји и веровања инкорпорирају у приче о хришћански светитељима, па тако нпр. имамо Перуна чије епитете добија Св. Илија Громовник), постоји једна о хромом вуку. Он је био Савин заштитник и имали су пријатељски однос.
Колико важно место у нашој култури и традицији заузима вук, говори и поштовање које се и дан данас према њему гаји кроз празнике и ритуале који су му посвећени.
У Босни постоји обичај да се за време свадбе скупи група младића и изводи ритуал који се називамо „вукови“.
Они би симболично нападали младожењину кућу тако што би се поређали у ланац и држећи се један за другог, завијали као вукови и песмом упозоравали малдожењу да причува невесту од њих. Разилазили би се тек када би им неко добацио завежљај са храном.
У појединим селима у Србији постоји и обичај у коме се око Божића, окупљају вучари – кожу вука су пунили сламом а неки су се и огртали њом и ишли од куће до куће, певали песме и скупљали дарове.
Такође, за Божић се припремала и тзв. „вукова вечера“, која је требала да умилостиви вука и заштити стоку. Дете би однело на раскрсницу храну за вука и вратило се кући не осврћући се.
Кад би се родило дете, у селу би се његово рођење објављивало речима: „Родила вучица вука!“, када би желеле да открију својој деци вучје поркло, мајке су им певале: „Нини сине, вуче и бауче, вучица те у гори родила“.
За заштиту, деци су се давала моћна, магијског тј. заштитног карактера, имена са основом – вук. Па нам је тако свима позната прича да је Вук Стефановић Караџић управо због заштите, добио ово име.
Срби су такође користили кост, зуб или кожу вука као амајлију, тј она их је чувала од мрачних сила.
Najopasnije jezero na svetu sve što dotakne pretvara u kamen
Преузмите андроид апликацију.
