Чини ми се да свако ко иоле прати унутрашњу политику Хрватске не може, а да бар на моменат не помисли, како би тамошња политичка сцена била веома досадна да нема премијера Андреја Пленковића и председника Зорана Милановића.
Наиме, отворени сукоб ове две најутицајније личности хрватске политике траје годинама. У том њиховом обрачуну нису се само сучељавала мишљења, по важним спољним или унутрашњим политичким питањима, него су неретко падале и тешке речи. Један другог називали су лажовима, јазавцима, правили алузије на наркоманију итд.
Свакако да је такав однос Милановића и Пленковића последица борбе за утицај. Премијерова доминантна позицију у држави произилази из уставног решења које му даје извршну власт, док председник обавља више протоколарне дужности. Међутим, Милановић очигледно не може да се помири са својом инфериорном позицијом у односу на премијера. Сада је и више него очигледно да се у хрватској јавности председник покушава наметнути као врхунски ауторитет, чије мишљење се мора узети у обзир. Нарочито онда када се доносе важне одлуке за судбину државе и народа.
Иначе, Милановић је већ обављао дужност хрватског премијера, али и лидера СДП-а, једне од две најмоћније партије у Хрватској.
Самим тим, никако не треба потценити његов неформални утицај унутар државних и политичких структура те земље. Можда сада више нема моћну странку иза себе, али свакако има изграђен утицај у државном апарату који је годинама стварао бавећи се политиком са највиших позиција у земљи. Тачније, многи хрватски дужносници на важним функцијама у државном систему своје каријере и позиције дугују управо Милановићу.
Пленковић је са друге стране премијер и лидер тренутно најјаче партије у земљи (ХДЗ). У претходном периоду успео је да ту странку делимично реформише, обрачунавајући се са њеном крајње десном фракцијом. Пленковић је тиме, истовремено, учврстио своју позицију партијског лидера, али и померио странку више ка центру. Тачније он је ХДЗ са позиција екстремне деснице „погурао“ ка десном центру и тиме је идеолошки приближио групи европских народних партија. Несумњиво да је на тај начин ојачао свој ауторитет унутар странке, земље, али и у европским политичким круговима. Посебно у оним који су желели да виде једну такву трансформацију ХДЗ-а.
Човек снажних контаката у европској администрацији, човек који је показао висок степен одлучности у унутарстраначкој борби у ХДЗ-у и коме устав даје доминантну позицију у односу на председника свакако није неко ко има намеру да се повлачи. Зато ће тај обрачун, између Милановића и Пленковића, трајати до наредних председничких избора, и то несмањеном жестином.
Милановић очигледно хоће и други мандат на Пантовчаку, тако да мора наступати оштро према Пленковићу.
Тренутни председник Хрватске добро разуме да ће му највећа препрека за остварење амбиција бити управо противкандидат из ХДЗ-а, а кога ће протежирати премијер и влада.
У том случају Милановић може да рачуна на већину традиционалних гласача хрватске левице, чији политички представници ће га највероватније и подржати. Међутим, то му није довољно. Изборе ће пресудити гласови екстремне деснице, која је у хрватској значајна, али разједињена. Уколико захвати бар део тог бирачког тела Милановић се може надати и другом мандату.
Самим тим, председник хрватске појачава националну реторику и напада Пленковића рачунајући да ће на тај начин привући део разочараних бирача ХДЗ-а. Посебно оних који сматрају да премијер, за њихов укус, није довољно патриота и не води на адекватан начин рачуна о националним интересима. Пре свега када је у питању судбина Хрвата у Босни и Херцеговини, а што је за тамошњу десницу приоритет.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
