Гост нове епизоде видео серијала Танјуг Рефлектор био је глумац Никола Ракочевић који је говорио о својим улогама у филму „Мрак“ и представи „Каспар“ у Југословенском драмском позоришту.
Ракочевић је рекао да му је у стварању лика у „Мраку“ редитеља Душана Милића најзахтевније било да досегне природност и аутентичност монаха Доситеја, који проналази мир у ситуацији „у којој се налазе сви, која није нимало нормална, а он се труди да буде што нормалнији“.
Према његовим речима, могуће да ће неки људи видети једнострано „Мрак“ „зато што не постоји друга страна, не појављује се у филму“.
„Нисам сигуран да је ово прича о другој страни. Да ли је усмерена ка другој страни? Или заправо ка нама, да ми разумемо шта се дешава и у каквим околностима живе ти људи доле“, рекао је глумац.
Ракочевић је додао да је „то драгоцено за све оне који пишу графите по граду и тумаче целу ствар на свој начин“.
„Важно је да се разуме како то заправо доле функционише. Лако је нама да се правимо паметни и вичемо “Косово је срце Србије“, шта год од тих флоскула. Практичан живот доле није епска песма него “хорор муви““, оценио је Ракочевић.
Он је навео да је једна од опција прихватање „околности у којима ти људи заправо живе… да не форсирамо те људе, да их не омаловажавамо и ниподаштавамо“.
Ракочевић је рекао да учествује у политички ангажованим остварењима јер сматра да „филм има ту димензију да може да представи одређене проблеме, друштвене, политичке…“
„Има ту снагу и моћ. И може да утиче на људе да неке ствари поправе и реше. Свако ко се бави јавним послом на неки начин има одређену дужност да скрене пажњу на одређене ствари. То је морална обавеза“, сматра глумац.
Упитан шта би саветовао млађим колегама како да бирају улоге, посебно сада у времењу хиперпродукције, Ракошевић је рекао да нема формулу, али да су њему битне три ствари – да ли му се допада сеценарио, да ли редитељ има јасну идеју и да ли мора то да радим због новца.
„Мада није увек новац пресудан. Понекад и кад ми треба новац неке ствари не радим, јер се у потпуности не поклапају ономе што би ми одговарало и шта бих могао да урадим… То није питање моје селекције, него да разумете себе, шта можете да урадите“, рекао је Ракочевић.
Он је признао да прихвата да за неке филмске или телевизијске сценарије и позоришне представе није довољно квалификован.
„Неке ствари не умем, не знам и то је уреду. Треба знати шта можете, шта не можете“, бавео је Ракочевић.
„Каспар“ Петера Хандкеа у режији Милоша Лолића у Југословенском драмском позоришту „мало је другачија од свих“ представа у којима је Ракочевић учествовао, а „разлика је што зна да изненади публику, натера је да учествују“.
„Не постоји интеракција да изводимо публику на сцену. То је више ментална, емотивна и интелектуална интеракција где добијају дозволу и простор да учитавају одређени смисао у саму представу. Многи се збуне, треба им времена да схвате где су дошли, због чега седе ту и на шта су заправо позвани“, приметио је глумац.
Према његовим речима, гледаоци „Каспара“ имају могућност да прошире своје границе, да дозволе себи да размишљају, а у самој представи „има јако мало импровизације“, иако можда не изгледа тако.
Упитан како види постпандемијску будућност позоришта, Ракочевић је рекао да се не боји пошто је издржало 2.500 година и појаву свих могућих медија „и даље постоји“.
„У којој форми ће постојати? Како Шекспир каже, позориште би требало да буде огледало природе. Зависи каква ће природа да буде, у том смлислу ће и позориште да се мења и приказује“, рекао је Ракочевић.
Преузмите андроид апликацију.
