Железничка станица у Новом Саду, место на коме су се одигравали најемотивнији састанци и растанци, више не изгледа као некада.
Наиме, она је недавно попримила сасвим ново рухо, те они који некога дочекују, испраћају, одлазе, или се враћају кући, сада могу да уживају у свим новим погодностима које им станица нуди.
Међутим, ми смо, заправо, дошли да искористимо оно мало слободног времена које смо имали, те да видимо хоћемо ли за неко кратко време успети да се промувамо по Београду и јучерашњи дан, тек тако, учинимо за нијансу интересантнијим него остале.
Када смо кренули на воз, одлучили смо да се на спрат на коме се налазе перони упутимо модерним лифтом.
Знате онај, као из филмова, са једне стране уђеш, а са друге изађеш?
Када смо стигли на перон воз је већ био ту, иако се на време поласка морало чекати петнаестак минута. Кроз главу ми је одмах прошла мамина реченица: “Боље да ти њега чекаш, јер он тебе сигурно неће!“
Није било тешко препознати где треба да се укрцамо. Соко, најбржа птица међу свим птицама, најбржи воз међу српским возовима, већ је био у ниском старту на свом перону.
Да живимо у времену када смо све навикли да добијамо “на један клик“ показује и чињеница да у Сокола управо тако и улазите – “на клик“.
Добро. Кликнули смо, врата су се отворила и након што смо пронашли наша нумерисана места, сели смо на седишта која су нам предвиђена.
Оно што је изненађујуће јесте брзина послуге која се врло брзо побринула за то да пробамо колико је фина кафа коју праве, али и да нас обавесте да ће ускоро увести свеже оброке.
Путује се толико брзо, да кафа не стигне да ти се охлади како треба, али добро, то је будућност!
Када смо, након мало јаче од пола сата стигли у Прокоп, одушевило нас је колико та станица подсећа на оне америчке подземне железнице од којих смо раније били удаљени неколико деценија, или смо бар тако мислили.
Иако је велика, пространа и прошарана разним степеништима и пролазима, уколико пратите натписе, нећете имати проблема да се снађете.
Велика погодност је та што Прокоп није у жижи београдске гужве, те када од Новог Сада до Београда стигнете за пола сата, нећете морати да губите непотребно време у саобраћају кроз “најзгужванији“ део центра престонице.
Обилазницама и околним путевима, пронаћи ћете најбржи начин да стигнете до жељеног одредишта, било уз помоћ дружељубивих таксиста, или љубазних кондуктера аутобуских линија које пролазе туда.
Аутобуске линије које саобраћају овим путањама су: 17, 34, 36, 38L и тролејбус број 41. Уколико се осврнете на огласну таблу на станици видећете јасно нацртане путање које информишу грађане којим путем која линија иде.
Ми смо се одлучили за такси и, иако су београдски таксисти на прилично лошем гласу, такси од Прокопа до Београда на води, где смо се упутили да ручамо, нас је коштао свега пет стотина динара.
У путу није било гужве и за неколико минута смо већ били у прилици да уживамо у сунчаном дану и шареноликој понуди ресторана начичканих на шеталишту.
Када нам је сат јавио да је време за полазак назад, нерадо смо ставили тачку на наше уживање и поново кренули ка станици.
Карте смо купили преко аутомата. Поред тога што је веома једноставно, представља и огромну уштеду времена јер се све решава у неколико кликова.
Воз, који смо ухватили у повратку, био је онај који путује средњим интензитетом и можемо вам рећи да је и у њему веома удобно путовати, само једино… нема кафе, а ми се таман навикли.
Уживали смо у прелепим погледима на равницу која се протеже од престонице до нашег града, а када смо угледали Сремске Карловце знали смо да смо за неколико минута код куће.
И, док још нисмо попаковали све од ствари које смо имали са собом, на разгласу се зачуо женски глас који нас је обавестио: “Последње одредиште – Железничка станица Нови Сад“.
За неколико тренутака гурали смо се степеницама до хола у Железничкој станици.
Асоцијација на тај велики хол увек су ми били моји пријатељи из Ковиља, Каћа и околних места, који су после наших излазака морали да дочекају први јутарњи аутобус како би кренули кући, пошто се на платоу испред Железничке налази аутобуска станица за приградска насеља.
Било је ту веома оштрих зима, али се знало, макар имаш где да уђеш да се угрејеш док чекаш да прођу два преостала сата и аутобус за твоје мало место крене.
Ове млађе генерације имају сличне муке, али је овога пута хол Железничке станице беспрекорно опремљен и удобан.
Двоседи и троседи које су поставили буквално су толико удобни да сада настаје нова опасност, ако се преудобно ушушкаш можеш заспати и преспавати дуго очекивани аутобус.
Након евоцирања успомена, али и свежих утисака, било је време да се упутимо кући. Како нисмо изгубили много времена, пред нама је био већи део дана који смо могли да искористимо на хиљаду корисних начина.
Колико смо даље били продуктивни, нећу да вам откривам, али вас позивам да погледате наш интересантан видео и заједно са нама будете радосни јер је: ‘‘Отпутовао сам у Београд, јавићу се када допутујем назад!“, коначно постало: “Скокнуо сам до Београда само да завршим нешто, јавићу за неких пола сата, чим стигнем назад!“
Red vožnje vozova za prevoz putnika na brzoj pruzi Beograd-Novi Sad
Преузмите андроид апликацију.
