Данашња Јеврејска улица је на најстаријем плану Новог Сада из 1745. године била део Футошке улице, која се простирала све до Трга слободе.
Јевреји су се у тадашњи Петроварадински Шанац досељавали из северних и западних покрајина аустријског царства, а највише после пада Београда у турске руке 1739. године.
Након што је тадашњи Петроварадински шанац добио статус слободног краљевског града и преименован у Нови Сад, уз све привилегије и обавезе које су ишле уз тај статус, градске власти морале су да обезбеде посебан кварт у којем ће се населити Јевреји.
Тако је један део Футошке улице, од Трга слободе до Синагоге, преименован у Јеврејску улицу.
Име Јеврејска улица је остало све до 1930-тих, када је промењено у Краља Петра II, заједно са остатком Футошке улице.
У периоду од 1941 до 1944 носила је назив Rakoczy Ferenc II utca.
Од 1944 до 2000 носила је назив Улица ЈНА, и то од Трга слободе све до Касарне на Футошком путу, а одатле најпре Булевар Едварда Кардеља, па касније Булевар револуције.
Почетком 1990-тих улица је подељена на три дела и враћени су стари називи Јеврејска, Футошка улица и Футошки пут.
Великим урбанистичким радовима 1970-тих и 1980-тих година, улица је знатно скраћена. Новоизграђени продужетак Булевара Михајла Пупина пресекао је Јеврејску улицу, те је на њеном делу који се налазио ближе центру града формиран Позоришни трг.
Том приликом, за потребе изградње зграде Српског народног позоришта порушен је један део кућа ове улице.
Са друге стране, Булевар ослобођења пресекао је Футошку улицу, па је Футошка пијаца која се до тада налазила негде на средини трасе новог булевара, померена у Јеврејску улицу.
Историјат Јеврејске улице уско је везан за досељавање јеврејске заједнице на територију Новог Сада.
На прелазу из XVIII у XIX, када се у сенци Петроварадинске тврђаве мало Рацко село трансформисало у Петроварадински шанац и полако прерастало у данашњи Нови Сад, из свих делова Хабзбуршке монархије почели су пристизати људи различитих вероисповести и занимања.
Јевреји су се у тадашњи Петроварадински Шанац досељавали из северних и западних покрајина аустријског царства, нарочито после наредбе аустријског цара Карла III из 1726. године, којом је Јеврејима у Аустрији право на склапање брака ограничено на само једног члана у свакој породици.
Тада су многи млади Јевреји и Јеврејке напустили своје домове и доселили се у слабо насељене и слабије контролисане јужне крајеве.
Петроварадински Шанац их је примио јер је био толерантнији од многих већих градова Монархије.
Године 1749, одобрено је оснивање Јеврејске општине као званичне административно-управне и верске организације Јевреја у граду, на челу са судијом.
Од тада, па све до Другог светског рата, јеврејска национална заједница несметано је живела и привређивала у Новом Саду.
Свакако најзначајнији објекат у овој улици је Новосадска синагога, једна од укупно четири у Републици Србији.
Па ипак, треба истаћи да данашња синагога није прва која је на том месту изграђена, већ ни мање ни више него пета!
Најранији подаци о постојању синагоге у Новом Саду срећу се у историјским записима из 1717. године. Била је то једноставна грађевина од непечене цигле, покривена трском, прилагођена намени, а налазила се у некадашњој Господској улици.
Скоро три деценије у њој је држана служба за Јевреје из Новог Сада и околних села.
Одлуком Магистрата Слободног краљевског града Новог Сада из 1748. године ова богомоља је морала бити дислоцирана без одлагања.
На молбу Јеврејске општине одређена је трајна локација за нови молитвени дом на месту где се налази данашња велелепна синагога.
И ова, друга по реду грађевина, сазидана је од лошег материјала, мала и тескобна, а коришћена је до 1780. године, када је заједница одлучила да се задужи и подигне већу и квалитетније грађену синагогу.
Трећа синагога је служила до 1826. године. Те године је освећена нова, четврта синагога, саграђена на месту старе и на докупљеном суседном плацу.
Ова синагога, пак, делимично је изгорела у пожару током бомбардовања Новог Сада 1849. године. Обнављана је и опремана у неколико наврата.
Последња служба обављена је у овој синагоги 3. јуна 1906. године, након чега је почета градња пете синагоге, а освећење нове извршено је 8. септембра 1909. године.
У доба окупације у синагоги су затварани новосадски Јевреји који су након тога били депортовани у концентрационе логоре.
Данас синагога нема своју првобитну намену већ се у њој одржавају концерти класичне музике и представе.
1991. године новосадска синагога је уврштена у просторно културно-историјску целину од великог значаја и има други степен заштите државе Србије.
На улазу у синагогу стоји натпис: „Ki beti, bet tefila ikara l’kol ha mim“ (Нека ова кућа буде дом молитава за све народе) (Исаја 56:7).
Са обе стране синагоге подигнуте су зграде. Једна је била јеврејска основна школа и дуго времена, све до изградње нове Балетско-музичке школе, служила је као средња балетска школа.
Јеврејска основна школа почела је са радом 1796. године, у малој и трошној кући која се налазила уз синагогу, а данашњи објекат изграђен је 1907. године.
За време Првог светског рата служила је као болница, затим је још неко време припадала војсци, a на молбу Јеврејске општине враћена је првобитној намени 1919. године.
Други објекат поред Новосадске синагоге је зграда јеврејске општине.
Још један значајан објекат у овој улици је зграда на углу Јеврејске и Васе Пелагића, изграђена као Царинарница крајем XIX века.
Новосађанима је позната као зграда Републичког геодетског завода, или краће Катастар.
Зграда се својим габаритима и раскошно декорисаном фасадом истиче у односу на суседне објекте.
Ово је једна од улица којом су саобраћали трамваји од 30. септембра 1911. до истог дана 1958. године, када је укинут.
Овуда је пролазила Линија један, позната као бела линија, са трасом од Футошке Капије до Темеринске улице.
Ова линија је ишла од бање и болнице дуж Футошке улице, Јеврејске, Змај Јовине поред Владичиног двора и онда Пашићевом и Темеринском до канала, где је био крај линије.
У овој улици становало је неколико знаменитих Новосађана.
Познати лекар др Георг Шосбергер становао је у овој улици, баш као и његов праунук др Александер Шосбергер, први управник градске болнице у Новом Саду.
Такође, у тој улици становала је и Јудита Хоровиц, жена трговац и борац за права жена.
Поред заслужних Јевреја, у Јеврејској улици су становале и боравиле и друге знамените историјске личности са ових простора.
Власник куће са бројем 2 био је господар Јеврем Обреновић, а осим њега, у тој кући је становала и 1852. године преминула, кнегиња Љубица, жена кнеза Милоша Обреновића. У овој кући је повремено становао и кнез Михајло Обреновић.
Велики број староседелаца јеврејског порекла страдао је током Другог светског рата.
Већ током првих дана окупације, војна управа града је захтевала од Срба и Јевреја да докажу да су пре 31. октобра 1918. становали у Новом Саду, те је требало доказивати и место становања предака.
Сви који нису могли поднети тражене доказе, сматрани су досељеницима, односно колонистима, и њихова даља судбина зависила је од војних команданата.
Јеврејско становништво мушког пола добило је позиве да се јаве на принудни рад.
Већина позваних упућени су у окупирану Украјину, одакле се вратило свега једанаест особа.
Следећи велики погром десио се током Новосадске рације јануара 1942. године, када је велики број житеља ове улице убијен и бачен у ледени Дунав.
Проређена и деморалисана јеврејска заједница у Новом Саду је под тим тешким околностима живела све до 19. марта 1944. године, када су немачке војне снаге окупирале Мађарску и када су наступила још тежа времена за Јевреје Новог Сада.
Донете су наредбе о ношењу жуте звезде, о забрани путовања Јеврејима у друга места, о секвестрирању целокупне јеврејске имовине.
Дана 26. априла Гестапо и СС почели су да хапсе и одводе све Јевреје у просторије синагоге у Новом Саду.
Одатле су транспортовали за Суботицу, Бачку Тополу и Бају где су били сабирни логори.
Из сабирних логора су у разним временским размацима полазили транспорти за логоре уништења, највише у Аушвиц.
За време Другог светског рата убијено је, погинуло и умрло у логорима 3020 новосадских Јевреја, од 4350, колико их је пре рата живело у граду.
У годинама након Другог светског рата национализована је општинска имовина и сем синагоге, капеле и домарског стана на Јеврејском гробљу те канцеларије и клуба Општине, све остале непокретности су одузете.
Након формирања државе Израел, упућен је позив Јеврејима из целог света да се доселе у новоформирану државу.
За Јевреје из тадашње државе који су се одлучили за пресељење у Израел, то је значило да се том приликом морају одрећи југословенског држављанства и самим тим су, по ондашњим законима, изгубили право власништва на својим некретнинама.
Јеврејску улицу одувек је карактерисало мноштво трговина и занатских радионица, а како се налазила на важном путу ка Футогу, који је у то време био седиште Грофовије, важила је за веома прометну.
Тако је и данас. Велики број трговина, угоститељских објеката, пекара и занатских радњи налазе се у овој улици, а Футошка пијаца за Новосађане важно је место снабдевања различитом робом.
Током кризних година ’90-их, Футошка пијаца је било место снабдевања за већину Новосађана, јер је ту по повољним ценама могла да се купи разноврсна роба, од страних чоколада до фирмиране гардеробе.
За време хиперинфлације овде је и страни новац био роба која се куповала, пре него што цела месечна плата буде обезвређена.
Они који су тих дана посећивали Футошку пијацу још памте препродавца девиза великог стомака, са истетовираним знаком Мерцедеса на пупку.
Што би наш народ рекао, „Човек без стомака, к`о Мерцедес без знака“.
Цигарете, којих у продавницама углавном није било, овде не само да су увек могле да се нађу, него је и понуда била за свачији џеп – од „крџе“ до златног Марлбора.
Са отварањем модерних тржних центара и повећањем животног стандарда, ова пијаца је мало изгубила на атрактивности, али је и данас добро снабдевена и посећена.
Јеврејска улица je данас важан саобраћајни правац који води до самог центра града.
Преузмите андроид апликацију.
